Учитељ

још се пе може изазвати сва нервна, радња, за коју крв даје средства, и којусу у стању нерви да врше. Ствар стоји управо овако: крв даје снагу нервима у оном тренутку, кад се нерви надраже на рад. А ово је опет дражење у умереним границама пријатно, и кад се пређу те границе онда постане непријатном и производи бол. Али она граница или јачина дражења, до које траје пријатно и одакле почиње непријатно осећање од нервпога рада, није једнака код свију људи; инди видуалне разлике и овде се јасно очитују.

Ако почнемо најпре да посматрамо како се и кад се изазива бол нервним надражајем, онда можемо у овоме два главна, стања разликовати: |) конфликт или су. дар и 2) интезитет или јачина надражаја.

Прво, кад кажемо да се сударом више вадражаја изазива бол или непријатност, онда смо тиме казали само последицу од оног првог тврђења. Сударом се упропашћује животна енергија, и према томе, по свој вероватности. њоме се ослабљава

духовна напрегнутост или снага. На овом

простом и лако разумљивом принципу о: сноваце су многе појаве из свакодневног човековог живота, које ми из самог искуства знамо; јер на основу конфликта и јачине надражаја и бива опо: да хар. монија изазива пријатно, а дисхармонија, непријатно осећање ; да је човеку пријатно кад по својим побудама и своме нахођењу ради, а пепријатно кад му се нешто наметне, кад се сметње праве његовим плановима или му се какав рад спречује; пријатно осећање кад се открије и увиди нечему сличност, сагласност, доследност и јединство, а непријатно кад се примети недоследност и противуречност.

Друго, што се тиче интензитета (јачина) надражаја. Сваки жесток, сувише јак и напрасан надражај изазива из разних узрока бод. На супрот опоме закону, по коме је радост свезана са животном енергијом, овакви надражаји брзо утроше сву нервну снагу, наравно, изазову малаксалост у дотичним нервима. Међу тим, ово се може објаснити и друкче; може се ка-

967

зати да оваки надражаји дођу у судар са струјама, које већ постоје у мозгу, и које не могу у један пут да се прилагоде новом надражају. Џо општем закону релативности тиме би требало да се изазове јако осећање, али опет за то овде још нема услова да би се могло изазвати пријатно осећање.

Дакле, конфликат и жестина јесу два, главна облика, који чине те извесан надражај производи у нама бол или непријатност, и овим се објашњује велики број наших непријатности. Ако не код свију, а оно извесно код већине оних опажања, која ми добијемо преко чула пипања, вида и слуха а која производе у нама непријатност, бол или та непријатност долази или од дисхармоније или од жестине надражаја. Какав удар по кожи, изненадан писак код ушију, сувише јака светлост —- све то производи непријатност услед тога, што је надражај сувише јак, дакле прекомерношћу. Али 2 сем тога, налражаји слуха и вида могу бити непријатни и због дисхармоније, Односно друга два чуда — укуса и мириса — ми не можемо то исто казати. Ми не знамо какав је нервни рад или покрет, који се изазива, сувише горким укусом, на пр., хинином или чађу. Исто тако, ми не знамо нити можемо казати да је прелаз од слаткога, торкоме исто то, што и прелаз од умеренога надражаја сувише јакоће; не можемо, дакле, доказати да се слатким укусом изазива умерен, а горким прекомеран или жесток надражај. Може бити, да се нервна снага за рад исцрпе код неке друге врсте упдива просто жестином самог надрахжаја ; али за то ми још немамо никаквих позитивних доказа. Исто ово вреди и за мирис.

Посматрање негативне стране надражаја — кад се надражајем изазива бол или непријатност — ми у исто време додирнули и позитивну његову страну. Надражај је по себи пријатан. „Човек воле чулна осећања“ вели Аристотело. За око је пријатно гледање, за уво слушање, а за кожу пипање. Што се тиче чулног задовољства, ми, истина, не можемо казати да се обич-