Учитељ

за

РОБ 4

којом ЈЕ г. Н. Р. Поповић, прЕДСЕДНИК ГЛАВНОГ ОДБОРА ОТВОРИО

ТУ. УЧИТЕЉСКУ СКУПШТИНУ

Браћо!

Удружено учитељство у Србији доживело је ове 1887. год. своју четврту скупштину. Од дана кад се учитељство удружило па до ове године требало је — да су биле редовне прилике у земљи — да је ове године шеста учитељска скупштина. Ну и ако је ово. тек четврта скушштина за 6 година удруженога рада ипак је она довољан и:јасан доказ, да учитељи нису напустили нити хоће да напусте сврху свога, удруженога рада, истакнуту у своме | статуту. Како би напустили, кад главни мотор, који је прошао пре 6 година кроз душу великога дела учитељства у Србији као електрична струја: «удру жимо се ради потпомагања у беди невољи“, и данас, и ако је стање учитељско побољшано и већом платом и удовичкњим Фондом — ипак јасно живи у душама свију учитеља.

Поред овога мотора, или управо упоредо са њим, кретао је учитеље на удружени рад и мотор: „неуређено стање налимљ основниг школа.“ И ако је одмах после две године удруженога нашега рада — 1888 — примљен закон о устројству основних школа — удружено учитељство стојећи у непосредној близини са тим законом, живећи као посредник и извршилац законских наређења, увидео је, да је остало доста

празнина у закону, доста онога што |

се не слаже ни са потребама народа, чија је школа; доста онога што смета да се сврха у основној школи на мио и примамљив начин достигне; доста, онога што и данас ставља учитеља душу школину у мучан положај; до: ста.... ја би вам могао још да исписујем сметње, али шта ћу даље кад нам је на овој четвртој скупштини и најглавнији посао; „Реорганизација основних школа.“ У овоме раду ви ћете увидети како су и чиме чланови петиаесторице ове незгоде заменили и којој сврси теже у преустројству школо. Али, браћо, и ако се све сметње о којима смо донели наше мишљење и о којима мислимо да донесемо услове у што краћем року, ипак има једна страна која се не да законом регулисати; коју врло мало или никако не познају законодавци и они, који мисле да су или положајем или другим нечим позвани да о њој раде. Та се страна зове: „унутрашља снага, унутрашњи живот школе.“ Унутрашњи живот школе пун идеала , пун свега онога што куражи, што даје добре воље за рад, што подиже човека учитеља до бога — није створио закон; нису створиле педагогике нити велики положај људи у овоме друштву : ово је стање створио живот људсви. Из њега мора све да излази;

за њ морамо сви да радимо; у њ мора све да се враћа.

Унутрашњу снагу, унутрашњи живот школе ваља учитељство да чува као