Учитељ

· ству,

438

иу.

БгУ - Пра ЕН - 24. со од А. ЂЕНА

прРЕВЕО Петар Марковић

(ПРОДУВЕЊЕ).

Но ипак за то није замерно, што ведиком научењаку памћење изгледк као нешто чудновато. Није то нивакво чудо, што је природа, ову и остале Функције свезала за, телесни састав; јер, ако Факта, која ми називамо дух и материја, пису нешто најсупротније што може бити у нашем искуству, и ако то нису највеће екстреме, које овде заједно налазимо, онда у томе јединсвези, духа с телом нема ни мало више тајантвености, него у свези лењивости и тежине, топлоте и светлости. Посматрајући природне предмете и узимајући у обзир њихове особине, нама после из-

гледа као нешто са свим неприродно и

немогуће, да се толика замршена грулисања наших духовних тековина, толике наше природне и добијене способности и целокупно наше знање, може згомилати и стати у 3 фунте (17, кгр.) оног масног и беланчевинастог ткања, које је састављено из танких нервних кончића и малих ћедија, а које ми зовемо мозак. А, кад би

то били записи на камену, ми би се мање |

чудили ако би ови из мозга излазили. Пошто је, дакле, духовно задржавање, усвајање или памћење једна способвост, дасеу духу утисци сачувају, који се неће више првобитним узроком, који су створени, изазивати, и да ти добијени утисци доцније могу изазвати у свест и без спољних подстицаја, чисто духовном снагом, то ћу најпре споменути неколико речи о седишту ових обновљених утисака у мозгу. Мора се сматрати као несумњив Факат да, „поновљено осећање заузима исто оно место и на исти начин, као пи првобитно осећање, а не друга места или на какав други начин, који би се могао замишљати.“ Ово је једино мишљење, које се слаже с нашим данашњим знањем о нерваном раду,

премда су раније владали — па још и данас владају — други назори, као што је, нпр., онај, по коме има један заједнички сензоријум или мождана комора, у коју се скупљају идеје, која је са свим одвојена од апарата за примање утисака. Но овако је схваћање тако неотесано и грубо, да не вреди о њему ни зборити. Ако какво звоно звони близу нас, те ми чујемо звуке од њега, па звоњење после престане, ипак ће још у нама трајати мало слабији утисак, идеја или памћење звука од звона, (ни ако звоно више не звови), и онда би се морало наћи доста врло јаких разлога, којима би се доказало да је неумесно, што ми закључујемо : да трајање утиска и после престанка спољњег надражаја долази отуда, што се тим првобитним спољним надражајем изазове узбуђење (покрет) у нервима, па то узбуђење или покрет остане и даље (и ако је сад слабије) пошто спољни надражај престане дејствовати. И кад то вреди о утисцима („идејама“) који свој оригинал преживе, онда по свима, изгледима то мора вредити и за утиске из прошлости — сећање на раније звуке од звона. И овде, дакле, првим се надражајем, кад се добије утисак, изазове неки покрет или узбуђење у нервима, и после кад се хоћемо да опоменемо тога утиска и без надражаја, онда се мора тај нервни поврет иди узбуђење поновити и ако то бива слабије но први пут. Ово мишљење потврђује се самим посматрањем да не може депше бити. Кад се ми у нашем духу сетимо неке беседе, то није ништа друго но притајан или прикривен говор, која је готов сваког тренутка да пређе у гласан говор. Ако о некој ствари јако мислимо или ако нас из ма каквих разлога извесан поступав илтересује те о њему живо мислимо, ту