Учитељ

559

томе, да земља не стоји, но да се окреће; | да од тога долази дан и ноћ и да у сва- | ком месту на, земљиној кугли, кад год се

оно приближује сунцу, почиње дан, а на против, кад буде далеко испод сунчаних зракова, да опет у том месту настаје ноћ. Питагора је провео свој живот врло строго; био је умерен у задовољствима ; и ако је био незнабожац, опет је веровао у бесмртност душе, у свемогучност, у доброту божју, због чега је спокојно очекивао будући живот, а хладнокрвно сносио мале несреће, које су га сналазиле у животу. Према томе није никакво чудо, што је живео врло дуго и ако је под старост трпео много од неправде људске, и ако је, као што говоре, умро у тешкој беди, готово од глади. Но и ако је тако у ствари било, ипак мора се позавидети поштењу великог Филосова, који је од својих радова, толико части стекао, кољико не може добити ни најбогатији човек Од свога богатства. Пуме С:

(0 оптицању крви по телу нису ништа знали наши косовски јунаци. Што из посеченог јунака тече крв, они су замишљали да је то од прилике тако, као оно што цури она слатка водица из клена, кад га у пролеће засечемо, или као оно кад под-

"земна вода провали негде брану, па појури те све поплави. О оптицању крви и значају тог оптицања у физиолошком смислу, пису они ништа знали. А то се није ни знало онда нигде у свету. То нису знали ни стари мудри Латини, чији језик оћемо ми сад да изучавамо у гимназијама са више часова но ваш рођени красни српски је-

· вик! Тај проналазав учињен је тек почетком 17-ог столећа. Олава за овај проналазак припада славном енглеском лекару Харвеју (Нагуву), који је живио од 1578. до 1658 године. Пошто је Харвеј свршио универзитет у Кембриџу, отишао је у Падуу, да слуша предавања неког чувеног у

то доба професора, који је учио да свуда цо жилама човечијег тела постоје некаке влапне и вентил, и да оне одржавају крв у жилама и телу. Харвеј је отпочео да својски проучава ову ствар, и да је на све могуће начине испита и опроба. Испитујући тако вентиде по жилама, Харвеј пронађе крвоток — тј. да крв не стоји у телу мирно, но да оптиче у њему. Он је приметио, кад подвеже артерију да она набрекне од крви соне стране, која је ближа срцу; а кад подвеже вену, она набрекне од врви с противне стране. Из тога је он закључио, да крв из срца тече кроз артерије по телу, а да се кроз вене враћа Е њему натраг. Харвеј није хтео, да стим онако несигуран истрчи у свет, но је присео на посао, и радио је пуних 26 година, док је ствар свестрано проучио и доказао је потпуно. Тек тада је објавио свету свој проналазак. Но његово откриће наишло је на непријатеље. Једни су му се смејали, други су огласили пропалазак као неистинит и луд, трећи су доказивали да је то стара ствар, а само мало њих је застало, промислило о овој ствари, опробали је и сами, па вад су се уверили, а они пристали уз Харвеја. По изласку Харвејеве књиге, он је изгубио праксу, а на многим местима се поговарало, да је Харвеј шенуо памећу. Тек 25 година по изласку Харвејевог славног дела о оптицаљу Брви по телу, примљена је његова наука, и заведена по свим универзитетима у Европи. Данас зна сваки ђачић основне школе оно, што пре два и џб столећа че знаше сви научари светски. Данас се зна чак и то да срце покреће сваким ударом око 5 литара крви кроз артерије и вене, Е тако се свет развија !.... Нека заузимљивост Харвејева, његова истрајност, темељитост и нехвалисавост послужи и српским наставницима за углед, и нека они те исте врдине однегују и у српске омладине, којо! су оне преко нужне! —