Учитељ

а ПТЕОЛСОСКОГ ЖЕВОТ А.

2. Правила пристојновти.

Мирче је сељаче из Дубича. Мали је један од најмањих. Још носи кошуљу и гаће, као на селу. Сели овде у вароши код тбтка, те учи школу. Сад иде у Ш разред. Чешће иде кући на село. Још се влада „по сељачки“.

По подне, 16 Марта 1881, кад уђох у школу, 5 минута пре времена, рекох:

— Најпре ћу да вам нешто испричам, па после да радимо.... Данас били су са мном на ручку (у гостионици сам се ранио)

и неки страни трговци. На пб ручка дође

Мирче. Прије столу, погледа у једног трговца, па вели: „Јевреме, пратио ме теча Василије, да дођеш послеручка к њему“.... Трговац рече: „Оћу“, и Мирче пође. Али та у том позва натраг други један трговац, што сеђаше за столом у зачељу, па му рече: „А зар ти, мали, не умеш да рекнеш: „газда Јевреме“, или „чича Јевреме“, но само „Јевреме“р То тако није пристојно. Сад иди, па други пут пази!...

Кад ово попричах, окретох се Мирчету:

— Је ли, Мирче; је ли ти што свој газда, Јеврем 2 Није. — А долази л често к вашој кућир Јок; зимус једном и сад.

— Е, онда си се мало осрамотио. Ал ниси ти крив. Ти ниси знао, како ваља,

је до А није ти нико показао, ни твој теча |

Василије, а ни ја у школи. — Оно ти му, знаш, ниси ништа, ружно рекао; ал обичај је, да млађи бира речи, кад говори са старијима. — Ко ће да погоди, како је требало — — —

— Требало је, да скине капу кад дође до астала, да пољуби у руку тог трговца, - па да рекне: „газда Јевреме, мољио вас теча Василије, ла после ручка дођете к њему“. — Требало је, да дођо к столу, па да рекне: „чича Јевреме, молио те теча Василије, да дођеш к нашој кући“.... Овако скројише деца сама, са великом заузетошћу — онај први одговор, чиновничка деца,

нњ

овај друга, трговачка и сељачка. Ја им примих обоје. По том скројисмо још нека правила, о пристојности, која су с овим стојала у свези, као: куцање на врата при уласку у туђу кућу, којим се речима треба јавити том причликом у разно доба дана, кога треба љубити у руку, коме треба рећи „газда“, „господине“, „чича“.... „госпођа“, „госпођице“, „тетка“, „снаша“...., како треба рећи при поласку из туђе куће, итд. За свако сам правило дао кратко објашњење за што се тако чини и говори. Ја сам нисам љубитељ излишне етикеције, за то је и ово објашњење ишло према моме укусу — избегавао сам сваку сервилност. У овоме смо провели У, сата.

Марта 80 по подне послах после школе по Мирчету два писма, на пошту, јер је његова кућа баш до поште. Данас, 81 Марта, кад ову белешку пишем, кад иђах у школу, стиже ме Мирче на улици, па ми вели:

— На здравље, господине!

— Хвала, „царићу““) -— одговорих му срдачно.

— Господине, јуче, кад сам однео писмо, ја сам рекао „на здравље“, а кад сам пошао, рекао сам збогом“.

— А ха!.. Тако... Добро си се сетио. А ја сам био заборавио, да те на то опомвнем, кад сам ти дао писма. А јеси л скинуо капу >

#) Једном сам причао басну о царићу — како су тице бирале цара. То сам употребио био за писмеми рад. После те приче на дап, два, једном у порти на игралишту, завуче ми се неко дете са стране под мој велики шал, којим се бех огрнуо. Ђаци привикаше : господине, господине, сакри се царић орлу под крило. Неки почеше да бију по шалу и да вичу: Иш царићу , иш царићу !,.. Испод шала истрча сад Мирче, па стаде да виче: цр, цр, цпр!... и одву игру међу другове, који га радосно и са смејом дочекаше. Од тада смо га сви звали «царић». У цркви, чим му је зима, оп се начини царић, па преетоји целе сдужбе уз мене, под мојим шалом