Учитељ

568

сценама у томе и у том роману итд. итд. — мислиш, да ти је то материнска дужност и да ти се само то пристоји. Жалосни оче! Ти држиш, да ће ти се окрњити част, да ћеш изгубити родвтељско достојанство или да ћеш грдно издангубити, ако у невиној шали проведеш који часаку кругу своје породице — своје дечице! А како се немилице троши то „скупо време“ по јавним локалима, како се радо туде шали и шалама што се не пристоје а с људима разног положаја и звања, — па се опет ту

не види опасност, да морал пропада, да, се част крњи.

А има ли веће радости и среће за дете, кад види како се родитељ његов, онај који га штити, који је јачи од њега и теломи духом, да се он сажиње к њему да с њим у игри његовој и радости ужива» Занста нема. Срце је његово тада препуно радости, а на лицу му се огледа пријатан осмејак, осмејак, какав само чиста природа може "дати, у коју још није рука човечија такла. Оно се мучи, да покаже своме добротвору, своме пријатељу родитељу радост, што је тада осећа. Непрестано тражи поглед његов, да завири кроза њ у душу свога родитеља, да види, е да ли су и они срећни и задовољни даром, који им је мати природа даровала. а

Па кад чујете сам тај мади свет где међу собом говори, како им се у свакој речи у свакоме покрету види веселост; како се упињу да спољним знацима искажу своја унутарња осећања, своју срећу, н да видљиво заблагодаре својим родитељима, да их задовољи, те да и са њиховог лица засија радост, коју они осећају — кад све то видимо код њих, онда се за иста мора човек чудити, да су људи иту кратковиди те у томе на виде једно згодно средство за васпитање.

У кући, где родитељи не сматрају за | вулук опо неколико часова, што проведу

весело са својом дечицом, нађе се зан-

ста увек доста лепога и доброга. Утицај таквих игара опажа се и кроз цео доцнији живот таквог срећног детета, јер се само у таквим околностима урезују дивне успомене у душу детињу, које га до посследњег часа сећају пријатно на родитељску кућу и блажено детињство“.

Нећ емо претерати кад кажемо, да млоги угледан и поштен човек, има за то да благодари обичним играма и забавама у родитељској кући. Јер, доиста, може ли бити и каквог другог краћег пи поузданијег пута, да упознамо дечије добре и лоше стране до — дружбе с њима. Често и најпажљивијим родитељима остају њихова деца чудна загонетка са њихове ћуди, еве донде док не почну са њима мало више да се друже п забављују. Само дружбом моћи ће они да се упознају са свима природним особинама, своје деце и само по тим њиховим особинама удешено васпитање неће бити без успеха.

За то, родитељи негујте ваше њежно цвеће у врту веселости дечије, а заливајте та невиним играма и шалама, како би бокор

_ веселих успомена ухватио дубоко корена у њиховом срцу, те да цветом његовим ките трновиту стазу друштвеног живота.

— Али упамтите, оче и мајко, тај свети задатак у стању је само рука родитељска извршити. Никакав други најамник, ни под какву грдну плату није кадар то учинити, јер: „Туђа рука свраба не чеше!.“

Београд 20 Новембра 1887 год.

Влад. Д. Стојановић.

ђак учитељске школе.

руља

а со