Учитељ

ДА

питања одговара се обично овако: у извесним приликама наш је дух заузет нечим другим, па нисмо у стању да обратимо пажњу на оно, што се око нас дешава у то „доба. Лепо; али шта бива са оним надражајима % Да ли они долазе до мозга, а ако не, где се губе; Ако се губе зашто се губе; Зашто се не губе оне слике, што се стварају у сну, онда кад човек нема своје воље, кад није у стању да пази; Откуд то, да се човек тих слика сећа кад се пробуди, а више пута и чак после дужег времена; „Да ли би могло бити овога кадау души не би остајали трагови од тих слика; — Држимо, да не би могло бити. Према овоме, наше је мишљење, да је неостајање трагова узрок и томе, што ми не опажамо извесне надражаје у сну и у стању задубљености:

Из искуства знамо, како у извесним приликама у први мах не осетимо кад нас ко дирне или зовне, али се тога доцније сетимо. Значи, да су ови надражаји оставили трагове у души и да смо се ми истих опоменули, пошто смо се ослободили задубљености.

Оваке појаве не могу се тумачити пажњом и непажњом, а нарочито се не може тумачити то, што човек за-

памти сан. Кад би усну могло бити пажње, онда би сва-

којако човек прво пазио на то, да не снива онако страшне снове од којих се плаши. — Тим појавама морају бити „други узроци.

Нама се чини да главни узроци ових појава леже у „нервима и у можданој струји. Мождана струја јури по нервима, кад у већој кад у мањој количини. Ова је струја неопходно потребна да се спроведу надражаји до седишта, душе, т. ј. да се одржи свеза са спољашњим светом. Што је у нервима мање струје, то је потребан јачи на„дражај, те да се осети; а што је више струје, то је потребан мањи надражај. Ово би се могло упоредити са дугачком телеграфском жицом. Ако је струја слаба, куцање се саопштава до извесне даљине, па га најзад не„стане : а ако је струја јака, куцање се саопштава до.