Учитељ

краја. — Мозак је резервоар у коме се находи мождана струја, а нерви су жице. Из овога резервоара иде струја, на све стране, али час слабије ачас јаче, што зависи од слабије или јаче душевне радње. Ако је душевна радња јака, онда се много струје троши у мозгу. а мало се разастире по нервима. Ова мождана струја троши се и при физичком раду, јер никакав покрет не може се извршити без нерава, а никакав покрет нерава не може бити без мождане струје.

За време задубљености мисли су концентрисане, ас тим уједно и мождана струја. У таквом моменту врло јемало струје по нервима, и услед тога слабији надражаји не могу ни да допру до мозга. Ако је надражај јак, он онда допре до мозга исвојим појавом изазове деконцентрацију мисли, услед чега задубљеност престане. Ако је пак надражај био само толико јак, да је могао допрети до мозга и оставити ту дужи траг, не проузрокујући деконцентрацију, онда се ми њега , доцније, кад наступи деконцентрација, опомињемо.

При телесном раду троши се врло много мождане струје, јер се том приликом одржава непрестано свеза, између духа и тела, а тако исто и између човечјег бића и спољашњег света. После дужег телесног и душевног рада, струје се толико утроши, да ова свеза, ослаби и човек осети умор. Одмах за овим долази потреба спавања. Човек осећа како се раставља са спољашњошћу и како. му се у души појављују извесне слике. Тада нема шта да регулише мисли, и ове прелазе у слободне комбинације. Те слике повуку и осталу струју из живаца и тако настане потпуно спавање. Ако је умор телесни и душевни сувише јак, онда је спавање без сањања. Том приликом је врло слаба веза између духа и тела и између човечјег“ бића и спољашњости. Ну, разуме се, никад нерви не остају сасвим празни, јер кад би то било, онда би био потпун прекид између духа и тела, т. ј. смрт. У летаргичном сну иу опијеном стању нерви се врло јако испразне.