Учитељ

66

биће човечје, те.'да се тако, бар у главном, постигну васпитни циљеви. Ну овом захтеву науке о васпитању противи се јако: 1. природа, која је неограничена ; и 2. ограниченост човечјег знања и умешности. Овим тешкоћама придружује се и сам положај друштвени, који не дозвољава, да сена дете обрати онолико пажње колико је потребно.

За васпитање је природа у потпуном нереду. Нико. не може одредити шта ће на дете упливисати у овом или оном моменту, и каквог ће карактера имати ти упливи. Кроз чула детиња пролази спољни свет, али је немогуће сазнати шта ће у ком моменту проћи. Дете час скаче, час седа, час се окреће у ковитлац, час метне руку на уста и «свира», час јури каквог лептира, час узбере који цветак итд. Ко да одреди у овоме поредак; Ко је могао прорећи, да ће се у том и том моменту чути у даљини труба, или да ће пролетети какав лептир, или да ће се дечји поглед у сред трчања зауставити на овај или онај цветић; — А како ли је све то још заплетеније, кад се на дете никако или врло мало обраћа пажња !

Вели се, да је дете у природи слободно. Ова слобода огледа се у узајамном односу између његовога духа и природе. Оно, што упливише на детињ дух, није никако у његовој слободи, јер дете није у стању да ствара прилике, нити има могућности да рукује по својој вољи оним, што се око њега налази. Може се рећи, да је природа слободна према детету, тј., да она влада поступцима његовим. Ови су поступци душевне и телесне природе. Утицај природе на дух преноси се и на тело, те ово врши извесне покрете — дакле, одржава, се свеза. између духа и тела. У колико је природа у деце живља по самом наслеђу, у колико је јача свеза између духа и тела, у колико су чула здравија и извежбанија а утисци јачи. у толико је већа и слобода између духа и тела. Дете по природи тежи да одговара на спољње утицаје, и отуда. је оно у нереду. Само у том случају неће оно одговарати