Учитељ

на спољне утицаје, ако се нађе ко да му то препречи, или ако јасно види опасност у ономе што намерава чинити. Дакле, потребан је неки посредник између духа и тела дечјег, те да се препречи неред у делању. тј.. да се ограничи слобода између духа и тела. Ова је слобода, у толико ограниченија, у колико су ти посредници чешћи и од јачег уплива. Ти посредници дисциплинишу дете, одржавајући га у извесном реду, који је противан природноме нереду, природној слободи. Ну дете, које је остављено природи, одржава се у реду само толико, у колико не сме да ради оно за што би било кажњено од саме природе. У сваком другом случају оно је слободно, оно је над дисциплином. Кад би све оно што упливише на дете било уређено по неком плану, који би одговарао захтевима науке о васпитању, онда би може бити био излишан васпитач у погледу природног васпитања. Велимо може бити, јер ми не можемо бити сигурни у она правила васпитне науке, која смо ми смртни поставили. Само тако, кад бисмо ми били у стању да поставимо сигурна правила, и кад бисмо били моћни да све природне упливе приберемо и средимо сходно тим правилима, само тако постизали бисмо васпитањем оно што желимо. Ну то је замисао. која се не да остварити. Оно што упливише на човека непрестано се мења. и већ само с тога, немогуће је захтевати да васпитаник буде други васпитач.

У деце је чулна радња врло јака. У њихном духу само су прости епецијални појмови; општих појмова, појмова добивених размишљањем — генералисањем — у деце нема. У колико дете буде имало више простих представа, у толико ће више имати и општих појмова, а у толико ће јаче бити и само размишљање. Ну како нема ни два детета, са једнаким квантитетом и квалитетом представа, то је немогуће наћи два примера једног истог душевног типа.

Упоредо са реченим ваља имати у виду још и то, да и сама чула нису подједнако развијена у све деце. Деца, чија су чула развијенија, примаће утиске много