Учитељ

НАДГРОБНА РЕЧ

НА ГРОБУ поч. Јована Перовића, Бив. учитеља у Ивањици

ГОВОРИО

Волин 2. љЉЕШЕВИЋ , УЧИТЕЉ.

Тужнм зборе,

Кад човек посматра посмртни остатак другог човека, онда му се и нехотице намеће нека зебња, туга, и дође до уверења сам, да у природи ништа вечито не може постојати, но да се све мења, па и са човеком је тако. Данас је све, сутра није. То је лепо и прост народ појмио, он је то и обележио са речима: уКад човека самрт нађе, ништа собом не понесе, до скрштене беле руке, и праведна дјела своја.“ Но колико је он т. ј. човек најпаметнији од свију других животиња, толико је опет и најчудноватији створ. Живи у природи и бори се за свој опстанак, све би око себе сатро, све би од другога отео, никад му ништа доста бити не може, све му је мало. А не помишља на овакав тренутак, када му ништа, тробати неће, до једног хвата земље. Колика је ова смрт немила за сваког, толико је она опет спасоносна; јер она никоме не остаје дужна — ни малима ни великпма, ни богатима ни сиромашнима. Ах, та да није смрти ове, шта би несрећни и немоћни, а шта срећни и моћни чинили: Она је спасоносна и неопходна потреба. Ето! Она је прихватила и избавила са вечне муке и овај посмртни остатак — човека, који се у нашој средини до јуче бавио. Човека, који се 53 године борио за свој оптанак и свој драги народ, човека, који је небројено мука и невоља претрпео; човека, који је волео школу и науку, истину , слободу и правду, човека који љубљаше свој народ, за чију је слободу млого и млого несрећних дана претрпео у своме животу, док није на посљетку у тој вечитој борби изнемогао, — нема више међ живима.

Тај човек, који је из даљине у нашу средину дошао, бејаше до јуче жив. Он је вашу наду, вашу узданицу — децу вашу на добро упућивао и учио; он јеи по другим срп. крајевима учио мале и миле му сричиће божанској науци за пуних 18 година. То