Учитељ

119

је учитељ ваше драге деце. а наш незаборављени друг, Јован Перовић. :

Он је издануо будаљен од своје родбине, лишен среће да га брат, братић, или сестра, син или синовац у последњим часовима, боловања његовога понегује. Њега не прате до вјечне куће родбина, његова, суседи ни стари пријатељи. Не, они и не знају, да је њихов брат, стриц, суседи пријатељ — њихов добри Јово умро неђе удаљен од њих. Они још не знају, да ће га кроз који часак прна земља прекрити. Али ће им опет лакше бити, кад чују да је његово тело прекривено срп. земљом, гдо ве Србин сме слободно Србином звати. Они знаду 43 је он отишао у сдободну српску државу. Због те драге слободе и дошао је покојник — како ми једном вељаше, да последње дане у слободи проживи.

Покојник се родио у Требињу — у Херцеговини. Основну школу је учио у Сарајеву, а богословију у Београду; одатле је отишао у Русију, ђе се 5 година бавио изучавајући богословске науке. Из Русије се вратио 1864 год. у милу му домовину, и постане учитељ у Мостару, где је учитељствовао све до 1870. год. Какав је покојник био учитељ народни, каки је био Србин, патриота, то нам најбоље Турци засведочавају, који су га те год. уапсили, и послије двогодишњег тамновања у Сарајеву и Битољу отерали у прогонство чак у жарку Африку У провинцију Физан, где је покојник са својим покојним братом архимандритом Серафимом и пок. херцег, митрополитом Леонтијем Радуловићем 5 год. у заточењу пробавио. Нећу вам говорити о жаркој Африци као месту његовог заточења, где је сам песак, где нема ни бела брата Јевропљанина, а камо ли брата Србина. |

Но браћа херцеговци, познавајући рад и заслуге његове и другова му за свој народ, мису их заборавили, већ су се трудили да их ивбаве, што су и учинили. Они се врате 1876 год. живи у своју драгу домовину Херцеговину међу своју браћу, која тада готово бејаше слободна. Но у сљед велике борбе, муке и невоље, које је покојник за време ребовања, претрпео, није могао сачувати своје здравље, већ га је тада нарушио, и добио болест, од које се ево тек јуче за навек опрости.

По повратку из заточења, учитељствовао је у Боци Которској, Херцеговини, у којој његов слободоумни дух — по врх све драте воље, није могао остати, већ је морао доћи у Србију 8%. год., те је и у њој две год. учитељствовао. Онако изнурен и изнемогао, добио је задовољење, јер је добио учит. службу у Мајдан-Пеку. То му је место било награда за његов рад. 1884 г. по жељи својих пријатеља из Херцеговине опет се вратио у Херцеговину, где је опет