Учитељ

69

те прилике иматл. Сем тога, он мора бити вештак, он мора стварати повољне прилике, а отклањати оне које су штетне или оне којима није време. Како је тежак задатак васпитача !... Ну, разуме се, ово би био идеалан васпитач. ... Није дата човеку могућност да у све прозре.

У правом васпитању захтева се да васпитач буде дисциплинатор између духа и онога што упливише на дух, али у данашњем домаћем васпитању тога нема. Родитељ се обично налази између духа и тела. Кад већ извесна појава'изврши свој уплив на дечји дух, и кад већ дете покуша да да одговора натај уплив, тек онда се јавља родитељ — па и тада често доцкан — тежећи да томе покушају стане на пут. Ну како није могуће да, он буде увек у присуству, то није ни устању да свагда препречи рђаве покушаје. Детету остаје увек довољно времена да изврши оно, на што га дух упућује.

Јака свеза између духа итела дечјег чини, те је дете «немирно.» Дете је радо да опроба све што види, чује, осети итд. Отуда и долази онај «неред», који се у школи, па и иначе, нерадо трпи. Ну телесног нереда, немира, мора бити све дотле, докле се не постарамо да осигурамо душевни ред. Узалуд је гонити оно што дух хоће да изврши преко тела, кад се не уклања оно, што на дух упливише. Ако желимо ред, онда, као родитељи, васпитачи и учитељи, морамо заузети положај између духа и онога што упливише на дух. Дакле, ми морамо прибећи. дисциплини духа. У противном случају ми ћемо само лечити болест, а нећемо је никако искорењавати. Да бисмо пак могли у поменутом положају радити са успехом, врло је нужно да добро појмимо васпитне задатке, да смо у стању спазити п оценити све оно што желимо да дође у додир с нашим васпитаником, и да будемо способни уклонити од њега све оно што је неповољно по васпитање, а сређивати оно што је повољно. — Овог знања и ове вештине нема у домаћем васпитавању.

ж