Учитељ

154

ће, а час опет жилавије. И магнетизирано гвожђе или челик промењује сила електрицитета. По проф. Гровеу сва се тела, дају мењати под утицајем и осталих сила. Тако н. пр. могу се разлучити хемијске субстанције које су слабог сродства, чисто механичким узроцима, н. пр. таласањем, које тон у ваздуху производи.

У још већем ступњу важи то за таласања светлости, која производи најчудноватије хемијске појаве т.ј. производи час хемијска, једињења појединих елемената, а час опет разлучења. хемијских в за За ово имамо примера: при утицају еунчаних зракова хлор се је дини са водоником, правећи експлозију јаку; аза прво опет имамо лепа примера у разлагању угљене киселине у ваздуху биљним раш ћењем, опет под утицајем сунчаних зракова. Овде се одма види како силе, које су у миру, сваког тренутка могу ступити у покретање и делатност. А дали сето стање показује у каквом привидном или Фактичком кретању; да ли је ту делање силе или само покретање носиоца силе, то јеса свим све једно. Изгледа, да није далеко време, када ћесе бити у стању, да се све силе без изузетка произведу из самог покретања.

Из тих узрока научници (које смо у почетку изнели) дефинисали су силу час као неко преимућство саме материје, час као моћ исте. Тачније рећи, сила се мора сматрати као стање радљивости или покретање материје т. ј. њених најситнијих делића. Сила исто тако не може без материје егзистирати, као год што вођење без апарата водног, и мишљење без апарата мишљења не може да с1зистира. „Претпостављена сила налази се не ван материје, ван тела, већ у самој материји; и зајиста то је увреда за чисти разум људски кад се поверује да сила има, негде ван материје свој засебни опстанак.“ (Мајер)

Каква се општа конзеквенција даје извести из овог простог и природног сазнања 2

Ево каква: Сви они, који говоре да је нека надприродна вансветска сила створила свет из ништа или из саме себе, сви ти, долаве у противречност са најпростијим основама искуства и истинитости. Нити сила може материју, нити може материја силу да створи; јер видели смо и доказали да одељена, засебна егзистенција једног од тог двога јесте емпирички немогућа, а тако исто ин логичка бесмислица. Што раздељено не може да постоји, не може никад раздељено ни бити. А да свет није могао из ништа да постане, то ћемо мало доцније доказати. Једно ништа — то је иемпиричка и логичка бесмислица, као што је у опште бесмислица, одрицање ма какве егзистенције. Никад не може нешто из ничега да постане и обратџо, из ничега нешто да се створи. Ех по пћ/