Учитељ

УЧИТЕЉИЦЕ 7 НИЖИМ РАЗРЕДИМА ОСНОВНИХ ШКОЛА

че. 51. И 80. зак. школ. од 1882. год.

ел

Свако искуство без разлике скупо кошта: оно троши много и времена и снаге и новаца, алдије ипак богат извор за сопијални живот ма у ком погледу. Искуство је и јавну наставу подигло на врхунац овај, на коме је она у ХТХ. веку. Оно је тешка мука старих народа а за нас је велика наука. На основу искуства требало би много што шта преуређивати за наш јавни — социјални живот, па и за наставу, ту практику развитка народног. Оставив све друго на страну, ми ћемо на овом месту да говоримо о јавној настави у нас и то о теми, коју смо горе поменули.

Од онога времена, од када је прва српска школа отворена “- подигнута, нигде се не спомињу као васпитачи народни по школама — учитељице; докле, пре неколико деценија није било ни то дозвољоно, да ОСрпчиће, те чиле веселе и ратоборне синове, васпитавају женскиње.". И ако је то дозволио човек, који је доста учинио за српску школу и који је за учитељице казао: »„оне ће као њежне српске мајке боље и савесније умети да се нађу око дечице, тих невиних малишана“ — ипак је учинио и једну погрешку коју је тешко данас излечити. А ево у чему: кад би наша основ. школа имала, претходно дечија забавишта, дечије баште и игралишта, као што је у модерном свету, онда би се мишљење о женскињама, које мало час споменусмо, дало и применити ; јер заиста нико не би тако благодетно утицао на млади дух детињи као женскиње учитељице. Ту би оне потпуно заступале матере поверене им деце. Али кад тога код нас још за сада нема, већ свако дете ма ког доба и сталежа одмах из куће улази у осн. школу —- у [. разред, где се већ нешто мора (по програму) да научи; где се она нео-

1). Код српских матера била је некада (а и сада треба да. је) велика морална дужност. Српска је песма лепо опевала карактере српских матера: негујући синове за освету непријатељима и шиљући их на бојно поље. А нама је то сада но икада врло нужно, само што то учитељице по школама тешко да могу учинити и да чине.