Учитељ

165

нарави, врло различита, увладања“, и најзад врло различита успеха у наукама, слажу се у грђењу и куђењу свога некадашњег наставника — уоца“ духовног! — Разговарао сам се с њима дуго. Много је питања постављено и с једне и с друге стране, много је одговора дато на њихис једне и с друге стране. Много је питања окретано и овако и онако, и на многа дат одговор и ова кав и онакав. Ја сам имао мучан задатак, да браним једног ужасног кривца — да не рекнем преступника. Из овога дугог разговора изнео сам уверење — управо само потврду -- да је овај наставник један грозан грешник.

Тај човек је поносит до невероватности. Тај наставник никад није прозборио пријатељску реч са, својим учеником — будућим грађанином ; тон му је до крајности набусит. Тај и кад гледа у ђака, сматра за понижење да гледа са свим отвореним очима, већ гледа увек жмирећи, а из лица му вири надувеност и презираност. Тај је готов у свако време да отера ђака на место за најмању погрешку, и да му да грозну белешку — једнницу. Томе је сласт, да са неописаном иронијом и заједањем исмеје ђака. Тај највише мрзи и гони оне, који показују вољу да се с њиме објашњавају. Тога не сме нико да запита ни за што, што не разуме, ни после часа, ни код куће, ни у којој другој прилици, нити они када пита ђаке, јесу ли разумели, и има ли што да нису разумели. Ако се ко усуди, те што запита на часу, срећан је, ако га истера да клечи, „што узнемирава наставника“, а не јави га седници, те да буде кажњен са неколико дана затвора уза немир, пепослушност, и узнемиравање наставника за. време предавања“. Тај је први који даје свој глас, и који зактева, да се неко истера из школе. Он мучно да је икада у свом животу дремишљао, шта ће бити са истераним сином свог суседа, познаника, грађанина — 6 тим упоквареним дериштем“, „неваљалцем“, „глупаном“, како он најрадије крсти своје ђаке; а није му, можда, никада ни на ум пало, да он балш због те „покварене дериштади“, због тих „неваљалаца“, тих углупака«“ и прима сву своју плату — јер кад би деца била паметни људи и „анђели“, не би за цело били потребни ни наставници!... Тај човек никад није потражио узрока кривици ђачкоју себи — тај није у стању ни да замисли, да је то могуће, да буде наставник крив Ђачном незнању или рђавом владању. — -— —

Тај човек оће, да су му сва деца људи -—— а сам је према њима нечовек. Он би хтео, да су сви ђаци анђели — а сам језла сотона. Он тражи од ученика, да су љубазни — а сам је надувен, арен, опор. Он би чак желео и да су му сви ђаци милосрдни а сам је најнемилосрднији. Он би био рад, дасу му ученипи дру-