Учитељ

452

рије разреде. И правичније би се претурали у старије разреде, на сад, јер сваки учитељ зна потпуно свог ђака, какав му је и по владању и по учењу био преко целе године.

Сада ђак, целе године може бити, даје одличан или врло-добар, а на испиту случајно погреши, и одмах га. ревизор оставља. да понавља и укорава се учитељ, што је благо ценио. Сем овога, што би испити престали, престале би и оцене, којима се учитељи _понижавају и срамте. А место тога издавала би се „кондуит листа“ о томе, да ли је способан или неспособан, ваљан или немарљив радник Ако бисе дотични шк надзорник посумњао у способност ког учитеља, онда има право, да предложи учитлељском збору, да му „коцком“, одреди једно-два предавања, која ће у присуству учитељског збора држати. После предавања збор има да каже свој суд о способности тог учитеља. И ако нађе учитељ. збор да је способан, да остане, али ако је способан, а неће да ради, онда да се стави под јачу контролу, и на послетку да се привремено отпусти, за годину дана. Кад пак хоће, да се поново прими учитељске службе, да полаже опет испит пред учитељским збором, па онда да се прими или не.

Као што видите, оваквом контролом и оваквим начином, престале би све грдње од стране људи учитељима, а затворила би се школ. врата сваком нераднику и шпекуланту, који су штетни ипо наставу и по учитељство, ипо државу. Професори, који се постављају за ревизоре, не би губили своје часове у својим школама, за што се и сами туже. Истина овом сталном-стручном контролом, увео би се нов ред чиновника, којих по новом уставу, неби било више од 15. Али је по мом мишљењу кориснија, но досадањи ревизори, који су својом невештином и незнањем такође штетни и по наставу, и по учитеље, и по државу. Настави су штетни, што је као нестручни не умеду оценити, или ако су стручни, а они немају времена, да је потпуно, свестрано оцене; но пропуштају умне богаље у старије разреде, зашта имамо и сувише примера у животу. А и сам успех свршених ученика основних школа јасно показује, како су пролазили на испштима. Поред сувишног материјала у програму мнонго важи и ово, како се ђак ценио на испитима; да ли се ценио само да пређе у старије разреде и да пројури кров школу, или се цени, да се види, је ли му знање постало својина његовог духа. И мени се чини, да оно прво више бива, по ово друго. А то зато. што данас ретко, који ђак, кад сврши основну школу, зна да напише које писмо, а за молбу и друге писмене саставе, и да не узмемо у рачун. Па кад јето тако, онда имају право, што људи кажу, да немају никакве користи од школе, и да је сматрају као кулук