Учитељ

196

не буду стајале једна према другој као узрок према последици, од свега тога предавања биће мало користи, У доба зрелости, човек је у стању да разнолике представе, добијене у једно исто или разно доба, асоцира по неком систему, да их пробира и сређује тако како би једна према другој стајале као узрок према последици. Ове моћи деца, немају. Она немају саморадње, нити имају довољно критеријума, па стога сеу њиховој души представе гомилају онако како долазе. Деци је, дакле, потребна помоћ учитељева. Потребно је да предавања учитељева буду систематизована, те да се на тај начин дух дечји дисциплинише. Али ово систематизовање не сме бити у свима приликама једно и исто, јер се у томе случају дух окива, губећи потребну слободу. Нарочпто се не може дозволити, да се систематизовано предавање предаје деци као готова грађа те да га она науче. Дух дечји не треба систематизовати по овој или оној Форми, већ га треба навикавати да он сам систематизује. Између овога двога постоји велика разлика. Кад се дух детињ систематизује, онда му се натура туђ критеријум и одузима се могућност сваке саморадње, сваког самооцењивања; дух дечји постаје том приликом калуп, у који улази све оно што наставник пружа.

Дисциплина духа није мртвило духа. Ако хоћемо да развијемо човека који би мислио, неопходно је потребно да му дајемо прилике, те да он сам размишља и систематизује оно, што му ми, као наставници, пружамо. Његов систем мора бити његов критеријум за све оно, што као ново долази у дух.

Нама је познато, да су појаве многобројне и разнолике, и да их је с тога немогуће свести на један систем. И кад је то тако, онда нема разлога упињати се, да се дух систематизује по једној јединственој форми, било овој или оној. У колико је више разно ликости међу појединим појавама и предметима, у толико је потребно више система. Без овога је немогуће одредити прави положаји