Учитељ

267

бива делатношћу сопственога мишљења, осећања и хо-

тења. Васколика настава основне школе ваља, дакле, да се надовеже на посматрања, која завичај дозвољава и има, или школеким језиком речено, ваља да се подиже на познавању завичаја погрешно назвато ,„Шознавања домовине,“ Превод., с претпоставком да се ово правилно схваћа, и да се не расплине у просту топографију. Нека, је завичај саздан како му драго, нека су тамо голе стене и пусти пескови или величанствене слике, брда и долови, шуме и море. завичај, такав какав је, јесте и остаје за свакога човека праизвор његовога духовнога, бића, а целога живота његова милошта и његова чежња, јер је сваки под његовим утисцима научио да осећа и да мисли. То ми се чини да је психолошки узрок с кога, се воли завичај, љубав, коју у истој снажности проузрокује сваки (завичајни) предео, па ма какав био,ла у овоме је уједно објашњење неослабиме трајашности детињских успомена.

Па како да се употреби и развије то, што у самоме детету тиња, како ће настава да примени корисно његова собом учињена посматрања и како да их претпостави; — То је оно важно питање, које и дан дањи још чека на своје решење. Где оних нема или остану неупотребљена, не дају се никада произвести: духовни живот, унутрашња очигледност, сопствени појмови и идеје. Дете из равнице не може никада да замисли брегове, а дете из врлетних предела пита: «Има ли, тата, земаља, где нема бреговај» Па ипак смо ми са нашом наставом кидисали, као да би га свуда, подобно завичају, могли одомаћити, па ипак смо у уверењу да га ми тиме, што га божем учимо, и образујемо, тј да му његове духовне моћи крепимо и оживљавамо за сталну употребу. Кобна, је то обмана нашега целокупног наставног бића, што се мисли да има неку вишу вредност у себи оно, што је само путем запамћивања добивено, мањ' што је то само механично намножавање знања. Али се пада у још већу