Учитељ

18

усавршава с дететом. Наметута пак слика остаје онаква, каква је схваћена, укочена и непроменљива. Нека се сваки запита да ли је се, у својим зрелијим годинама, могао да отресе слика такве врсте, које је он у младо сти гледао, нпр. слике раја, лађе нојеве, робинзонових «прикљученија.» И ма да су биле јадне жалосне, оне преоблађују нашом уобразиљом, као какво у младости укорењено «сујеверије.» Ова модерна услуга школина, са сликама утиче штетно на дух, као и старинска. Она одучава дете да само себи преставе ствара, своју сопствену снагу да употреби и дау себи прерађује оно, што у себе прими, омогућава дакле духовну тромост и неба“ мосталност. Оскудна, моћ изражавања (склапања, мисли) у писменим саставима, на коју се обично тужимо, сигурно је последица тога, што се детету хоће све очигледно да престави, па по што по то! Полет његове уобравиље не сме се сувише сузити, јер овде се баш развијају његови први продукти духовни. Али очигледно престављање иде и у овом погледу до невероватности, оно не дозвољава детету више чак ни да само снива санове јаковљеве и Фараонове, «очигледност» му и њих износи као — стварност !

Ово су за наше доба још јеретичне мисли, које сам ја наговестио, јер педагогика, преоптерећена рпом наставних предмета данашњега времена, очекује свој спас од очигледности. Али не признаје ли се тиме, онако нехотице, да се на дете товаре млоге ствари које превазилазе, саме по себи, његову моћ схватања, његову способност да их у унутрашњости духа свога преради“! Оно, чему се ко учи, мора да је и без срестава за очигледност могуће научити, јер ова срества, као што је већ речено, могу очигледност само потпомоћи, а не створити. Прави орган за очигледност лежи у самоме детету: то су његове представе и моћ да исте пренаша на ново, што му се износи. Процес којим свако дете само себи ствара преставе непрестано је у току, кад год му се што до

УЧИТЕЛ » 92