Учитељ

275

нетама, о дејству које производе више месеца. (пратилаца) и т. д. Може се и о дифузији (мешању) гасова на неки начин говорити, па ће дете лако увидети, како би било у природи, кад овога закона не би било, као год што деца умеју да изведу закључак, кад се узме, да изузетни вакон о згушњавању воде не би био делашан. Пустите само нека велике мисли и тајне васионе непосредно дејствују, и не обесвећујте их недечијим извођењем доказа и недовољним очигледним престављањем, па ће они пу дечијем духу наћи одблеска. Јер и дечији дух додирује се с божанским духом, који се у природином свету разазнаје. То је онај крајњи разлог нашега заинтересовања спрам природе, и треба да је највиша цељ наставе јестаственичке да ово заинтересовање буди. Голим описивањем и објашњењем, класифицирањем и експериментисањем, очигледним престављањем и доказивањем не постизава се унутарња, непосредна очигледност, која нам је тако олакшана баш на спрам природе. Етично дејство наставе лежи у синтези. Нека би се настава састарала да се знања која се односе на природу утубе, али она не сме пропустити да схватљиво и на начин, којим се побуђује воља за учењем, у облику угодних јестаственичних 'описних) слика, одговори на она питања, која се у природи сваком мисаоном и осећајном човеку сама собом намећу. О зимњем спавању животиња и биља, особеном нагону и грађевинама тичијим, о буђењу природе у пролеће, о храњењу и дисању биљака, о животу животиња и биљака у мору, о путовању семена, о мало или нетачно познатим и гоњеним животињама, о биљу као симболима, о душевном животу животиња, итд. о темама, које заиста не треба с напрезањем тражити, оне су у обилатој мери већ ту — даје се на један начин говорити, да у детету оживе не само сопствена посматрања, но и сопствене мисли и сопствени осећаји. И учитељ основне школе треба да прими к срцу речи је-

92“