Учитељ

280

том се оснива раденост, марљивост, штедљивост, поредак, економичност, добро стање породице, општине, народа и државе. Где тог узрока нестаје, тамо све пропада. То видимо у местима, где се свет одаје неумереном пићу, картању, скитњи и другим нередима.

Да би тај узрок на децу утицао, треба пре свега да се научи поштовати материјално добро, што деца обично не знаду. Но при том примећавамо: ма да школа треба да навађа ученике да поштују материјално добро, пи ма да на основу тога може учитељ употребити изглед на добро материјално стање за узрок моралности, ипак се несме тај узрок прецењивати, јер бисмо тиме у својим „ученицима неговали искључиву себичност, отупљавали бисмо у њима осећање за заједничке интересе: породичне, општинске, народне и државне.

Ш. Врло јако утиче на дела појединог човека, пример и мњење

тог друштва, у коме живи.

Општа мњења и навике нису непроменљиве. Млађе потомство наслеђује их од старијег, но променути их може говор свештеников у цркви, учитељев у школи, књиге, где има читалаца, нови дошљаци, у местима где има трговачких комуникација. И по местима, где се састаје свет ради забаве, опште се мњење или утврћује или престројава.

Што је узрок, да се човек овоме друштву акомодује2 Узрок овоме појаву јесте у самој битности живота; то исто опажамо код животиња; шта више, извесну аналогију тога опажамо и у мртвој природи, у упадању и одбијању зракова светлости на површину огледала, чим такође постаје подражавање природе.

Дете нехотично подражава ходу, гласу говора, наречју — диалекту – својих родитеља. Често нас изненади његов суд о стварима или лицима, за који још његов умни развитак није довољан. Одакле га је узело .то просто понављање мњења, које су његов отац или матер исказали.

Чим дете долази у саобраћај са осталим светом, оно говори и ради то, што чује и види од других ;то вреди нарочито о школи, где главно читањем и објашњавањем чланака морално добре садржине пружамо детету пример к доброме, те оно само тежи да подражава добрим делима и својствима, о којима је читало.

ТУ. Са нагоном за подражавањем људских дела у свези је и тежња з» чашћу и страх пред срамотом, који такође човека на дело упућују или га од њега одвраћају.

Када уважимо, да нам је неопходно потребно поверење суграђана, међу којима живимо, и да њихова поверења не можемо постићи, ако се они с нашим делима не слажу, онда видимо, да