Учитељ

281

је тежња за чашћу и добрим гласом оправдана, и да треба, да се у школи негује осећање за част.

Тежња за материјалним добром бива код мање изображених људи већа но тежња за чашћу, јер они држе да се за новце лакше набаве пријатности живота но за част, али тежња за чашћу јесте узрок далеко племенитији.

Материјалног добра можемо постићи и таквим делима, која ошште мњење сматра за зла, те им част одузимље, као крађом, преваром и т. д.; части пак досегнемо само таквим делима, која опште мњење сматра за добра, одлична. Зато ваља у школском васпитавању стављати част изнад богатства. “

Сувише јака тежња за богатством и чашћу изазива завист — узрок многим нередима и бедама заједничког саобраћаја. У школи частољубље крепи ослабљену марљивост, Частољубље треба да се у школи усавршава, но никад сене сме сувише да негује. Ако се код детета отупило чувство части, онда га тешко упутимо на добро ; но ако је напротив частољубље постало његова морална слабост, онда такво дете потребује пажљивог педагошког лечења, да се не би у његовој души рађале многе опасне страсти: противљење, пркос, љутина, осветљивост и т. Д.

У. Добра дела човека проистичу често из послушности, којој могу бити равни узроци. По некад се послушност оснива на простој разлици између слабе и моћне воље, на разлици између одрасла човека и детета, па ту је у свези са тежњом за подражавањем аругима ; или дете слуша јачега, што се од њега боји телесне казне, материјалне штете, укора, или се нада награди, користи, части ит. д., о чему смо већ горе говорили.

МТ. Позната је и послушност из љубави, дакле је узрок добрим делима љубав сама. Љубав — као и противник исте, омроза — јесу велики узрок људским делима, но и при љубави ваља промислити, зашто кога љубимо. Ако љубимо некога зато штоје добар, онда љубимо добро само.

Неки Философи дефинују морално добро овако: Добро је то, што потпомаже истинито и постојано благостање целокупног човечанства. Управљајући се овим начелом, дејствује васпитатељ на то, да би његови ученици, одрастивши једном и водећи бригу о себи, умели ипак свој успех обраћати на корист своје породице, ошштине, отаџбине и свога народа; народи пак да не би својим себичним жељама потчињавали успех човечански.

оваке