Учитељ

. 9299

— Господине, што нећете, да ме пустите 7 Јаћу, бога ми, све за два дана научит, што ђаци науче без мене; — замоли Васко, да не може бити нежније ни срдачније.

— Али, Васко, бдгме нећеш моћи.

— Могу, господине, бога ми; мени ће ђаци показати све, што. им ви причате.

— Ђаци2... А, ко ће моћи да ти исприча онако, као што: ја испричам 2 А ти знаш да из историје и познавања природе пишете тек само по где коју реч од онога, што ја испричам, само за потсећање.

Васко обори главу, заћута, па седе невесео. Није имао шта да одговори на то.

У тај мах рече неко од ђака, молећи : „Па пустите га госпо-

дине!“ — Још тајине доврши, чини ми се, реченицу, а сва деца гракнуше:

— Пустите га, господине !... Пустите га, господине, молим вас!... Пустите га! Пустите га!.... Ми ћемо му причати!....

Начини се преко свака обичаја читав дармар у школи.

Многи поустајаше, па запели не да моле, но да преклињу. Рака:), одонуд из левога угла, изађе чак испред клупа, па стаде са склопљеним рукама и пуним очима суза, да ме заклиње у бога, да га пустим. Само Раде, Васков млађи брат, заћутао се, па гледа сетно преда. се. — Прелетех све ђаке погледом, који зачуђено пита, и постах узбуђен. Моје духовно расположење постаде смеша од питања и чуђења — неверице, и од неке потмуле као туге и изненађења; али је средсреда била ипак радост, као стожер томе мешовитом расположењу. Био сам у стању неизвесности. — Васко беше савио руке, па легао на њих, те сакрио лице; заплакао се, пошто су за њ замолили. — Манух благо руком, и већ бех готов, да се осменем, радост је била надвладала; но опет запџех, и уздржах се.

Чим манух руком, сви заћуташе. Рака седе на крај у првој клупи.

— Па зар ви баш велите, да га пустим; — запитах, што сам за онај мах могао озбиљније.

— Ми велимо... Ми велимо!!....

— Зар ви можете дозволити вашем другу, да дангуби без преке нужде

— Неће он да издангуби... научићеон!... одговараху више

њих, али не сви. -

1) Рака је из ТУ, а Васко из Шр.