Учитељ

300

— Како ће да научи2

— Показаћемо му ми!... одговорише сад скоро сви, паим они, који су много слабији од Васка.

— Који 2

— Ми!!' — и дигоше руку они, који у себи осећаше умне

јачине за то; остали се освртаху радосно, али мало као и постиђепи. — Ко мисли, да га не треба пустити 2

Нико се не јави.

— Зар баш нико 2

Сви се радосно згледнуше, а ћуте као стене. Сваки је изгледао као какав јунак. у

Ово је био неописано узвишен тренутак. Деца су се осећала, као једна целина —- сви за једнога, а један за све.

— Ко је дакле за то, да џустимо Васка»

Ови дигоше руке, као електрисани, и опет се згледнуше радосно и озбиљно, некако као победоносно, па осташе држећи дигнуте руке мирно и непомично. Само Раде, Васков брат, није био. дигао руку, но је гледао пред себе. ТЕ

— А зар ти, Раде, не мислиш, да треба да пустимо Васка 2

= запитах. Он скочи. — Ја мислим, да треба, господине; али... али... замуца, па доврши само шапћући: ја сам му брат!... па се заплака.

У мало се и сам не заплаках.

— Ако, тако и треба. Не ваља бити себичан п присграсан одобрих му. Овесу две речи за децу веома апстрактне, но садсу их за цело појмила боље, но да су им научила дефиницију на памет.

— Добро!.. Примам! — рекох оцечно. Деца спустише руке, . и дануше душом. ј — Васко! — окретох се њему. Ево, твоји ће другови да пазе

за тебе, па да ти после причају. Они те пуштају. Иди. Ал овако: да запамтиш сва места, кроз која прођеш, а у Крагујевцу да добро разгледаш, што видиш, па после о свему, да нам причаш.

— Фала! —- рече Васко радосно, бришући сузе.

— Реци „хвала« твојим друговима — они су молили за тебе.

Васко погледа на другове, и, чисто као стидећи се, осмену се на све. — Срцем је проговорио; а кад срце говори, онда су уста

обично нема. Другови су га разумели, и одговорили су му истим таким немуштим језиком.

— Ко има још за што, да се јави: Не јави се нико. Ово је врло интересантно. Пре се беху с

а М