Учитељ

103

мала срећа ни за наставу и васпитање, ни за учитеља, ни за, ученике.

2., Добио сам и код остале деце више љубави и за ме и за мој рад. — Благо и том учитељу и тој деци, где се узајамно воле, а тешко и том учитељу и тој деци, где се узајамно мрзе! И благо том народу, где ђаци воле своје учитеље!

8. Дао сам пример да лепа реч није никад за одбацивање.

4., Поучио сам децу делом да треба један другог да потпомаже, и да сложсна потпора и вреди нешто. Деца су сама радила »сва за једнога“, а тиме су обавезала онога, да други пут поради он сам уједан за све“.

д., Дао сам им повода, да и од сада, у свему, буду самостална и слободна, те да се владају по својим осећањима, и својој памети. (Ову ми је примедбу дописао један пријатељ, који је читао ово у рукопису, што је био спремљен још за „Васпитач«.

6., Дао сам деци прилику, да уживају сласт од својих добрих дела, те да им она омиле. — Како су радосно испраћали Васка, свог путника! Па су га се врло често и сећали до повратка.

Т,, Џривезао сам Васка за ђаке, за његове другове, и њих за њ. Он је за осуство постао обавезан својим друговима, а не мени, усилноме« према њима. Тиме сам долио мало животворне водице на ону суву земљу, у којој је усађена клица за грађански карањтер. — Колико нас је учитеља, који у деци гледамо само ђаке, а, и не помишљамо, да су то све сами грађани скоре будућности, и који васпитавамо децу, учимо ђаке, а не будуће грађане!

8. Дао сам Васку прилике, да види свет, који је подаљи од његовог места рођења, да рашири мало свој малени умни видокруг, и да се заинтересује и за оно, што је човеку даље од носа'.) — Пробудио сам жељу и код остале деце за тим истим.

9., Показао сам, да већину треба поштовати, на у колико год је могуће, и покоравати јој. се. — наравно, кад је у праву.

10., Показао сам деци живим примером, да и ја њих могу да послушам, па после с правом да тражим — а не да их, као жи-

т) Васко је после провео годину, 1 у гимназији, па немогући даље да

се издржава, отишао је на браварски заналд. Изучив занат “ Крушевцу, није остао

ту, но је био у служби у још неким варошима у Србији, остављајући већином за,

собом лепе успомене. Џо том је прешао и у, Влашку, па и у Бугарску, где је у Софији провео дуже времена. Научио је по мало италијански и влашки. Прошле године у априлу био је у Београду на Сава-мали, где је може бити и сад. Вредан је као ватра, а има јаку вољу „да прође по свету“. Ко зна, да ли би он отишао баш на браварски занал, и да ли би све овоу опште било овако с њиме, да

онда није добио обуство, да иде у Крагујевац са мајстор Миланом, браваром. —