Учитељ

51

ђење, силно самопоуздање, али опет чекако лепше изгледа кад је човек скроман, но кад надувено и с дигнутом главом пролази лоред вас. Међутим самопоуздање и скромност никако нису такве особине, које неби могле упоредо једна с другом ићи.

А сад да прегледамо у кратко саму садржину књиге.

Први одељак носи наслов: природино васпитање. Ту писац одмах у почетку износи, како је „природино васпитање веома трудно, сувише ограничено и до крајности лагано“ (стр. 15), услед чега видљиве какве промене н. пр у свету животињском тек кроз дуги низ векова могу да се изврше. Па и у тако дугом времену више има неуспеха, узалудних покушаја, но успеха. „Природа започпе миријаде грађевина, од којих се један проценат па можда и мање једва оствари“ (стр. 43).

О начину на који природа васпитава писац вели: „Свако биће у природи гаји се и развија према снази животног свог медија и енергији својој за асимилацију. Ако се снага медија и моћ за асимиловање употребе само у једном правцу, величина је неизбежна, а ако се распарчају, сићушност је нужна последица“ (стр. 16). Према томе,ако оћемо да се извесне особине јаче развију, онда морамо занемарвти развитак других особина, пошто располажемо веома ограниченом количином животне снаге. Другим речима: немогуће је да се све човекове способности у исто време развију према нашим захтевима, хармонично васпитање, о коме толико говори немачка, педагогија, јесте само једна илузија.

Ослањајући се на оваква размишљања, писац се веома нескромно понаша према педагошкој науци. За васпитаче и просветиоце вели да су они «запојени Фикса, идејом овог века“ (стр. 18). О васпитној проблеми вели да то није само питање „брбљавих педагога“, већ да је то општечовечанско питање (стр. 19). Мало даље вели: да усви на свету педагози до данас нису знали, а и данас да не знаду ни једну јоту из васпитне проблеме, и да су све наше васпитно — просветне мисије, у досадашњем правцу, великом већином гола маштанија“ (с. 19). За педагошка истраживања вели да је то «данашња једна врста релагије и безумног фанатизма“ (с. 90). Васпитаче назива унаивна педагошка секта, која нема никаквог појма о величини и замашности васпитне проблеме“ (е. 21).

На што такав неуљудан говор о педагогији и њеним радницима На што то детињасто натресањед Или ваљда писац мисли да би његова озбиљна разлагања, кад уз њих неби ишла и та задиркивања, изгубила нешто од своје вредности Просто па просто, ми овде писца, не разумемо.