Учитељ

318

време и целокупно наше државно уређење изменило у истом правцу. Тако н. пр: велика би школа могла бити уређена по шишчевом предлогу само онда, кад би суђење у судовима било усмено и без многих параграфских заврзлама, кад се од попа неби тражило да зна млого више но што је знао н. пр. поп Лука Лазаревић, прота Матија Ненадовић, Хаџи Ђеро и Хаџи Рувим и други наши народни великани, кад би се виши судови укинули, кад би општина и срез на основу самоуправног и изборног начела били преустројени тако, како ће да врше све народне послове, а цео полицијски апарат данашњи да се укине и т. д.

Али — да ли се данас то може остварити; У нашем народу, међ сељацима и занатлијама, већ се опажа подела на имућне и бескућнике; сувремени јевропски бирократизам већ се утврдио у нашем државном уређењу; нап варошки друштвени живот и обичаји готово су исти онакви као и на западу. Да ли је могуће да се све то сада попишти, и да се вратимо онаквом народном и друштвеном животу, какав је код нас био у почетку овог векаг Ако је то моГуће, у шта ми сумњамо (а радо би пристали и све би учинили да, се таква. уреакција« изврши, јер би то корисно и спасоносно по наш народ билој, тек онда би могло бити говора о онаквом пр велике школе, као што то писац предлаже.

После претходна четири одељка долази пети, у коме се говори о социјалном васпитању. Ту писац, изнев претходно нашу. задругу као идеал социјално-васпитни, претреса васпитни уплив општине и цркве, полициских и судских власти, интелигенције, њихових учених дружина и лекара. Тим се одељком и књига завршује.

А сад да сведемо рачун. Као што су читаоци могли видети и из овог нашег приказа, г. Миловановић верно износи и оштро напада све наше васпитно-просветне и остале мане у нашем друштвеном животу, што му само на част може служити. Књига је пуна језгровитих и сјајних мисли, које ће, ако ништа друго, оно бар побудити читаоца да и сам мало размисли о стварима, које се ту спомињу. Види се да књига, није написана тек да се пише, већ да је резултат озбиљне и самосталне студије: види се да код писца има искрене и праве љубави према предмету, којим се бави, види се да пибац лично ужава у испатавању истог предмета. Желели би да у нашој интелигенцији буде више таквих радника, те да се чешће појављују овакви радови.

Са главним принципима пишчевим ми се потпуно слажемо. · Да се једном престане с имитовањем туђиштини, да се наша просветна зграда заснује на темељу народних потреба, и према нашим