Учитељ

317

коју богати западни народни, што живе од пљачке других народа, могу без велике опасности неговати у својим аристократским школама, али за један мали ратарски народ, који живи од зноја својих руку, неговање те утопије и одвајање на тај начин народне снаге од послова, који су преко потребни за опстанак, може врло лако да буде убитачно, У стварноме животу стоји овако: сваки народ у сваком добу свог развитка има неко своје нарочито опште образовање, сагласно 'својим приликама и животу свом. Тако стоји у животу. Опште пак образовање такво, које би било за све вароде, јесте“ само педагошка замисао, утопија (бар у нашем добу, када још поједини народи живе сваки својим засебним животом). Нарочито пек уза младе и неразвијене народе, космаполитизам у васпитању, као и у трговини, занатима м свему осталом, јесте најнесрећнија бесмислица“ (с. 110). С тога писац тражи да се једном престане са мајмунским подражавањем западу, већ »да се сриска снага корпорише у специјалне српске народпе облике, и то тако и у толико, колико су ти облици потребни за прогресију тога самог живота“ (с. 119). При крају овог одељка писац вели: „Вратити се са злог пута и поћи добрим, ми држимо да је највећи успех пи највећа прогресија у животу човечанском. То истина није лако, али није ни немогућно« (с. 120).

У четвртом одељку, коме је наслов : стручно образовање, говори се о нашој великој школи, Писац прво разлаже како „у бирократским западним државама, према подели рада и разноликости зани.. мања, као. и према разноликости сталешкој, школе су се све више и више цепале и специјалисавале од сваке руке“ (с. !22). Али како је живот нагпег народа веома једнолик, то преношење тих западних установа код нас није имало разлога. Писац вели даје „задругу нашу ваљало узети као углед школског института, одакле излазе и где се гаје све способности, које су потребне за наш социјални живот. Па као што из добре задруге излазе у исто доба и војник и ратар, и кмет и занаџија (за разне пољске алатеј, тако би из наше највише школе ваљало да излазе у исто доба и са једне иста клупе и поп и учитељ, и судија и полиција и т. д. но разуме се да буду образовани у истини у српском духу и карактеру, без сваког хладног и Финог занатења«“ (с. 124).

Морамо признати да је истина све, што писац у ова два одељка говори о нашим средњим и о нашој великој школи. И доиста, према потребама масе народа што живи у Србији, те би школе ваљало да, буду онакве, како то писац предлаже. Али, као што на једном месту и сам г. Миловановић примећује, таква основна измена. у нашем васпитном систему могла би се извршити само тако, ако би се у исто