Учитељ

316

јединог човека, често самовољног, често по све и у свему неуглед-= ног, а при том неограниченом папском влашћу увенчаног. И тој играчци, томе сужњу свакојаких духова ставило се у дужност да нарол српски просвети, и васпита му омладину у духу народних наших врлина и особина“ (е. 77).

Даље писац говори, како је у наставни план наше основне школе ушла без мало целокупна енциклопедија људског знања, и разлаже како то у опште нема никаква смисла, а посебице претреса наставу из религије, историје и познавања природе, доказујући да се том паставом никако не постижу нити се могу пестићи резултати, који се хоће да постигну. На све то земамо шта да приметимо, у главноме се слажемо с писцем. Рекли би само да није потребно онолико патресање над учитељем, као да је он Фанатик педагошке религије. Не знамо како су учитељи код других народа, н. пр. код Немаца, али за српске учитеље писац може бити уверен, да они у опште не ми ле баш, да се српски народ може усрећити само школом, а без потребних политичких и екопомских рефорама. И управо то уверење их и гони, те су они тако ревносни борци. за радикализам и друге напредне идеје нашег века.

После целог тог говора и разлагања писац на послетку долази до резултата да уваспитач, и ако не може чуда чипити и својом методом стварати из ништа нешто, да је ипак његова задаћа повелика, да је рад његов неопходан“ (е: 97). «Он је прост занаџија, мајстор у правом смислу речи, учитељ једне од најкориснијих вештина, које стоје у моћи друштвеној — учитељ читања, писања и рачунања; но и ово није све; он је јошу пнеколико учитељ вештине над вештинама, учитељ језика као алата за исказивање _ мисли, тумач онога што се зове конвенционални књижевни говор“

(с. 95) То је по пишчевом мишљењу задатак учитеља и основне школе. Поред тога „могло би се научити и нешто од географије и историје своје земље и народа, но тако да и једно и друго буде узгредно п кроз средину народне наше филозофије и појезије, јер су то зџпања која се само у зрелим годинама могу прибавити; према овоме од ученика, који сврши основну школу, неби ваљало тражити ништа друго но тачно и разговетно читање, читко писање и свесно рачунање« (е. 99) То је ето пишчево мишљење о задатку основне наставе, мишљење које у главноме мора одобрити сваки, који озбиљно промисли о разлозима што их писац наводи.

Трећем је одељку наслов: грађанско васпитање. Ту се говори О нашим средњим школама, којима је задатак уопште човечанско образовање“. Писац разлаже како је сама цељ тих школа — неко _козмополитско ошште образовање — једна утопија и бесмислица,