Учитељ

315

орију васпитања“ (с 65) И то није истина, Дитес вели да се „поуком у народној школи иде на то, да се омладини даде опште човечанско образовање у виду, који одговара народним особинама, (е. 110). Дакле и овде г. Миловановић осуђује педагога, кога није како треба ни проучпо.

Пошто је побројао и критички претресао основна пачела свију важаијих педагога, писац прелази на примену истих начела код нас. „Авторе ценимо само у толико, у колико су начела њихованачела науке и човештва, а примену тих начела у животу, у васпитним системима разних векова, народа и култура ваља уређивати сваком веку. сваком народу и генерацији према специјалним потребама свога живота“ (с. 11), вели са свим умесно писап. Али код нас се увек превиђало ово велико начело. Код нас «чак и проФесори са велике школе предикују како нам не ваља изостајати иза духа времена, како се ваља угледати на цивилизацију на западу“, услед чега се уу нашем агрикултурном народу, који од свог зноја живи, с године на годину увећавају разни буџети“ (с. 72), што донста нико не може порицати. Писац не мисли да је оваква штетна и убилачка радња наше интелигенције потекла из несавесности, из непоштења; он чак држи да је наша интелигенција, у опште узев, патриотичнија и народнија у свему од истоветног отадежа на западу, а „сво зло, које она чини народу, долази Од једностране њене интелигентности“ (0. 72). Даље писац разлаже како је мучно људе одвратити од тако укорењених пдеја, као што је мисао да треба да се угледамо на савршенију западну пивилизацију. Говори како је то природно да се угледају мали и млади народи на велике, снажне и остареле, као год што се угледају мајмуни на људе, мала деца на одрасле, и како је то веома шкодљиво, убитачно.

После овога писац у кратко претреса шта је код нас рађено на просвети. Прво спомиње рад школске комисије у години 1868-9., и после кратког прегледа вели да „тај велики васељенски сабор није ни имао никакве цељи, нити је знао рашта се био скупио; толико година; оволико деце, и онолико предмета — то је преголема задаћа, коју је извршила та велика комисија“ (с. 76). После тога писац говори о радњи просветног савета 1882., и спомиње као најглавније његове реформе, пород удвојеног броја година учења, школски надвор и плате учитељске. Ту писац с правом примећује, да у колико се законом о платама поправио учитељев положај, »у толико се опет, с друге стране, поздио његов морални углед п у шнколи и ван ње; јер су законом о најновијем надзору школском достојанство и углед учитељски сведени на просту играчку једног