Учитељ

314

За тим писац излаже васпитна начела „великих модерних учи теља“, и вели да је Русо „највећи васпитни месија свију времена, и народа“. На првом месту говори о његовом „претечи». Монтењу, па онда о Русоу. За тим излаже и критикује васпитна начела Пе-. сталоција, Канта, Лока, Хербарта и Бенске, Салцмана, Дитеса, Рака, Алфонза Ескироса , Спенсера и А. Бена (стр. 49—77). Из овог кратког али језгровитог прегледа основних начела свију важнијих педагога, да узмемо само пишчево мишљење о Дитесу и да речемо о. томе коју.

Писац вели да теорије као што је Дитесова уза народно васпитање, које је надмоћно васпитање социјално, пемају баш никакве вредности с тога, што превиђају главне основе друштвеног васпитања, што управо и јесте темељ васпитању у сваког народа“ (с. 64). Али то није истина, Дитес не „превиђа“ основе друштвеног васпитања. Ево доказа. У својој „Теорији педагогије“ на стр. 18. вели: „Нема сумње да је сиромаштво највеће од лруштвених. зала, против кога вештина васпитавања неће кадра бити извести, на двобој довољно силе, па ма она имала најбољу увиђавност и непоколебљиву добру вољу. С тога сваки педагог од струке неће на-. лазити своју најсветију дужност само у томе, да дело; народнога. васпитања потпомаже делом и саветом, него ће употребити сваку прилику, те заузимати се и потпомагати свако предузеће, којим би се могло подићи и распространити благостане у народу“. На стр. 166. вељи да се „морална зрелост добива истом пошто се: развију све човечије моћи, п само слободнијим кретањем у великим и раз-. ноликим круговима живота“. Ма страни 169. разлаже како ће „сва васпитачка вештина произвести само нешто пупо мапа, ако је младић под утицајима, који на странпутице заводе његов пајунутарњији живот осећаја г воље“. Из свега се овога види да Дитес не„превиђа«“, већ да је потпуно свестан оне велике важности, коју. има друштвено васпитање. Па зашто онда Дитес у својој „Теорији педагогији“ говори само о индивидуалном васпитању, а о друштвеном пема ни једног нарочитог одељка Просто с тога, што Дитес: говори о васпитању у обичном, у ужем смивлу, 0 васпитању у добу детињства, дечаштва и младићства, када доиста на личносг упливишу једино родитељи, учитељ и најближа околина, а. друштво још: не, или врло мало. Међутим г. Миловановић говори о васпитању у најопширнијем смислу. које собом обухвата целокупни живот Сва је ствар у томе.

Даље писац вели: «Нама се чини да је опште човечанско знање ствар сасвим релативна, према начину и приликама живота, и занимања; ово Дитес као да није опизио, кад је писло своју те-