Учитељ

- 358 гостање подигло. Јер поред образовања, срећа и благостање главни „су извори морала и добродетељи. Човек мора у ошште срећан бити, ако ради оно што је добродетељно, а сви греси и пороци иду руку под руку с глађу, невољом, болешћу или ленствовањем. Зато ми "мислимо, да су морална својства тако исто наследна као телесна рални напредак људски у свом непрестаном социјалном духовном "образовању положен, и да ће греси и злочинства из света ишчезнути, чим ови још тако богато текући извори незнања буду зат-

и духовна у опште, те тако нам мора јасно бити, да је ово мо-

ворсни преображајем материјалне беде.

Према томе, морал се може сматрати као закон узајамног поштовања, опште и приватне равноправности људске, у корист сигурности, опште људске среће. Све што ову срећу и ово поштовање коси, или поткопава, — зло је, а што ово захтева — добро је. Зло се састоји, по овој дефиницији, једино у изопачавању и претераности људског приватног егоизма, како шрема општој срећи, тако и према интересима ближњих. Што је свима пли ближњем корисно, то је у опште добро; а појам појединца о својој користи. претпостављен је на неуместан начин појму других равноправних "општих користи.

Према томе су највећи грешници и себичњаци они, који своје ја стављају изнад користи и закона општег благостања, јер они тиме раде на трошак и штету своје равноправности, по што на претеран начин теже да се задовоље.

Истина је да егоизам није баш сасвим недостојан, јер он образује највећи нагон свију наших дела, како рђавих, тако и добрих. Егоизам људске природе неће се моћи уклонити. Егоизам само "треба паметно руководити у корист друштва, и то тако, да се његово задовољење доведе у сагласност с интересима општег благостања. | За тонема никаквог бољег средства од оног, што нам га даје реформа људског друштва, и то једино у интересу општег благос"тања. Чим се правом организацијом доведе друштво дотле, да задовољи своје ја. онда је уједно и интерес општи задовољен, — пи обратно, задоволење општег интереса уједно значи задоволење свога ја. Сваки конфликт, који произлази из себичних побуда између интереса друштвених или државних, — престао би, по што би узрок гресима и злочинствима ишчезао. Појединац би тада млого лакше него данас био у стању да тежи личној срећи и пријатним осећајима, те да своје ја задовољи, а да интересе људског друш"тва не повреди.