Учитељ

405

Питања што их психолошка наука расправља свакако су од огромна значаја; у толико још више значајна су, кад се узме у око још и та околност, да нема готово ни једне научне дисциплине у социјологији, етици а педагогици да се на психологију не наслања. То и сам писац признаје, само што он „не зна занимљивија питања у пеихолошкој науци но што је питање о сну и сновима“, Морамо рећи да писац греши ако тако мисли, јер ми, (и сваки други ко се психологијом бави) држимо да има и занимљивијег и важнијег но што су сан и снови. Тим свакако, он у неколико, ако не баца остале далеко важније проблеме у запећак, а оно их за сад (не знамо за штог) инверише. Нека нам овде послужи за пример само један једини навод: — први проблем, прва глаза, први параграфФ психолошке науке — питање о души и њеним Феноменима, без сваке сумње, далеко је значајније природе за једнога психолога, но, што су сан и снови. И тек имајући извесно гледиште о томе главном проблему психологије и његовим Феноменима, може се говорити о свима другим психолошким појавама; јер не имати никаква правца, не заступати никакав м ничији систем и принцип а говорити о њима, значило би сипати воду у решето, или још и горе нешто. То је и сам писац врло добро знао, па се и сам дотиче тог тако важнсг питања о души, и можемо рећи, цео пасаж на стр. 23 где о души _ говори служи му као полазна тачка његова гледишла, са којег он и решава питање о сну и сновима. — Због важности самих гледишта, која у психологији, о бићу душе владају, ради смо да се овде мало више позабавимо. Писац горње књижице иставља два гледишта о бићу душе. Истина, у науци има их далеко више, али се сва она у основи својој своде на два схватања, која су по својим тумачењима са, свим контрарна. Та два основна система позната су под именом монизам и дуализам; а од ових се гранају и варирају : материјализам од најстаријих времена, и у новије доба позитивизам; а варијације дуалистичког учења су: идеализам, релативизам и др —

Све појаве у свету, па са њима и психичке, монизам приписује стању или променама једне једине непознате есенције или битности, док дуализим све појаве своди на две битности, на материју и силу, на тело и дух, и обе те есенције су самосталне, независне једна од друге. Које је гледиште истинито, не да се никако доказати; но писац као да није тога мњења; јер он, говорећи о сновима дотиче се бића душе по учењу обојих гледишта: метафизичког (дуалистичког) рекли би позитивистичког (монистичкогј, те вели кратко: ... упо њима (метафизичарама) је душа оно, што покреће у нама све свесне радње: животворни принцип у непрестаној- радњи.“ Но, ово излагање метафизичког појимања душе доста је некритичко;