Учитељ

34)

бамољубље показује се у односу на спрам ствари као лакомост, а у односу на спрам лица као властољубље. Обадвоје се слажу у томе, да туђе спољне објекте, ствари или лица, подчине законима своје сопствене воље, и да из њих задовољавају свој нагон. Самољубље се показује на једном вишем степену као частољубље. Наклоности чулне и самољубље јављају се код васпитника врло рано, и ако се на њих не обрати пажња, и не буду паметно вођене и неговане, оне могу да пређу у себичност, и онда ће човек бити прост себичњак. Он као такав поштује само себе, а друге не поштује или презире. То су деспотске душе. Али то може да се деси и обрнуто, те да васпитник самог себе не поштује и да служи као срество других за њихове себичне цељи. То су душе које пузе, и које се могу свуда да нађу.

Ум који васпитава, мора се старати, да васпитник не буде ни једно ни друго, већ да има паметно самољубље. Човек мора сам себе да поштује, т. ј., он мора своје достојанство као човек да упозна. Човек има дар за господара, за то се мора с њим да поступа као са господарем; то су већ и стари знали и говорили: «детету припада велико поштовање». Буде ли дете презрено, и буде ли оно само себе презрело, онда ће оно у опште бити презирач и неће достићи циљ животну.

Друго је нешто васнитникова важност но његово достојанство. Достојанство је њему урођено и не може да се изгуби. Али важност, мора он сам себи да ди мора да зна, колико је важан и по томе мора он себе да оцењује; то је оцењивање по вредности. Но за ко се мора васпитник да васпитава. Он не сме себе више да. цени, али не и ниже, но што је он одиста вредан. Али пошто он сам нема још никаквог мерила за оцењивање по вредности, то га мора да има васпитач. Мера његовог напора, његове саморадње да постане паметан човек има превагу, иначе баш ништа, ни рођење, ни богаство, ни лепота, ни дар, ништа, до ли његов сопствен труд.