Учитељ

570

вероватноћа, да ће дотичан народ издржати културну борбу, и тада је неминовна последица — његово нестајање са светске позорнице. Отуда видимо да влада иу тако зв. животу установа, она иста борба за опстанак која је и у физичком свету. Према овоме: све установе имају само у толико права на опстанак (гајвоп Ф4'6!ге), у колико се из њихових међусобних концесија, које она једна другој дугују, резултује : постојани бољитак и напредак дотичног народа. Даваљем супремације једној од установа над осталима, не може остати без мање или веће штете, и тај поступак једва да се може оправдати у прелазним стањима каквог организованог друштва.

Ово вреди посебице и за школу. Она. као један вужни беочуг, у низу органа ваљано уређеног друштва, мора имати тачно обележени задатак, да подмири извесне потребе дотичног народа. Њена организација условљена је поменутим захтевима за одржање установа у ошште. Али за њено унутарње уређење — организацију наставнога рада — продужује се још и трећи моменат, према коме ће се моћи да одреди: нужна потреба наставне обуке за разлику од школског луксуза.

Тај је трећи моменат: принцип нужности у васпитавању — у колико се та нужност мора да предпостави у сваком општем образовању Нема сумње да је тога ради веома потребно класификовати оне главне гране наставне спреме, из којих ће се резултовати таква обука, да одговора захтевима и која скупа узев обухватају потребе човечијег живота. Њих је покушао Спенсер да, доведе у овај природан ред: !) васпитавање, које обухвата, спрему за непосредно самодржање; 2) образовање коме је задатак посредно самодржање ; 8) које спрема за потоњег родитеља; 4) које образује будућег грађанина; и 5) које спрема из свега оног, што ће да вадовољи захтеве естетичког образовања, (Тће пивсеПапеолв геНпететв оПШе.)') Ово ву тек у опште гледишта, са ко-

Т) брепеет ЕдисаНоп: тбеПесћтај, тога, апа рћувса!. Гопдоп, 1887. раг. 9, 10.