Учитељ

112

опредељење, — онда може васпитник да има и карактер. "Да разјаснимо ово.

Васпитник мора имати знање о својој самосталности и о њеној суштини. Он треба да зна, да се самостомност, која је достојна човеку. састоји у умном савнању и слободном самоопредељењу. Доспе ли васпитник на ову висину образовања, онда треба да производи п сходна начела, да даје сам себи законе. Један такав закон гласио би:

Само твојим сопстееним умом треба да одредиш начин, на вољу и рад; други: |

Кели и ради увек у сагласности са својим умним сазнањем.

Кад буде васпатвик себи такве законе отворио, онда ће он да жели и ради увек по њима и неће да чини никакво одступање или -ти изузетак. Васпитач треба, да, посматра васпитников рад и жеље. Одступи ли васпитник од својих начела, закона, или, чини ли он савнањем изувстак — онда његов карактер није још сталан. Али ово не треба васпитача ни најмање да изненади, јер карактер расте и јача као и свако дрво, и за то, вог спитаз треба да је увек приправан, да то «мало дрво» свакад исправља ако би се оно кад-кад савило.

Васпитник треба да се образује за паметно само љубље. Али ако се не буде обратила озбиљна пажња. на ово васпитниково самољубље, онда може оно да пређе у просту себичност, а себичност је противна, карактеру. За то мора васпитач, при пеговању паметног самољу бља, код васпитника да буде веома обазрив. Примети ли се да васпитник кад-кад самог себе заборави, или, да 3аборави коју од својих дужности, — ода му треба благо и озбиљно представити, шта је он сам себи дужан и како треба. по уму да се управља. Васпитник ће ово лако да разуме. ако буду његова начела имала корена у његовом уверењу, — ако буду његова начела, имала корена у његовом уверењу, велим, јер без овог