Учитељ

145

пиле. У детету ваља дакле развијати тако осећање, који ће по инстикту заволети добро, самога добра ради, а омрзнути зло само ва то што је зло а није добро.

У свима. дечијим, листовима осећа се врло велика. оскудица ху-. мора, без сумње за то, што у томе облику и јесте најтеже писати. Уредништво „М. Србадије« добро би учинило, кад би ту оскудицу у виду имало. Хумор воле и деца и људи, и младићи и старци, јер у сваком човеку здрави хумор изазива пријатна осећања, па већ ни с тога не би га требало пренебрегавати. Али хумора има две врсте. Он може бити благ и добродушан, а може бити једак и злобан; може дакле прећи у сатиру и иронију, која вређа другога и ствара пакосна пецкања и заједања. Такав хумор не би требао да има пруступа ни у једном дечијем листу.

О ближем одређивању самог начина излагања мисли, готово не би се морало ни говорити. Основна педагошка начела, која вреде за казивање знања деци у школи, готово и овде вреде, само што у овом случају не може бити оне очигледности, која је у школи могућнија. Овде је најглавније пристуџачност деци саме ствари о којој се пише. Познато је да су преставе у децеи о конкретним стварима још доста магловите и нејасне, јер им ни чула нису још довољно развијена. А читајући дечији лист деца губе и тај ослонац, што им га чула дају. Дете читајући нити гледа, нити слуша, нити пица предмете о којима је реч, већ се место свега, тога ослања једино на уображење своје. Замислите сад да сет предмети; ставе у какве врло сложене односе, који су још непојмљиви за децу тих година; ако се они испреплећу предметима, о којима дете ништа не зна, ако само излагање буде прожето апстрактним и замршеним исказивањем мисли; ако се у њих узлеће много непознатих ситница; ако су Фигуре тешке и неразумљиве ако се буде сувише удаљивало од предмета, онда би такав начин излагања мисли сметао разумевању ; утисци не би били јасни и не би се могли ни усвојити нити у свести задржати, баш и онда кад би детв и успело да чланак до краја прочита. У место тога, оно што се за децу пише ваља да је у основи познато деци, ваља дакле да буди раније примљене упечатке. Све што се за децу пише ваља да је истинито, да је оснивано на реалним преставама, да је јасно, разумљиво, просто, типично. Та.је типичност нарочито потребна, јер знање и јесте познавање предмета у опште, а не у свима појединостима. Појединссти има тако много и на најситнијем, пред-

_ Мету, да се ни сазнати ве даду, а, на послетку, такво знање није

ни потребно. Даље, ово излагање не треба, да буде ни чисто Фотографисање, већ ваља да је прожето уметничким дахом, коме ће бити

УЧИТЕЉЕ |. 10