Учитељ

238

могу по вољи стварати идеје (апстракције) у деце. Верују у неки волшебни педагошки језик. Читаву Философију у стању ву они да предају тако, да их деца «разумеју.» Да наведемо неколике примере. Кад хоће, на пример, да објасне како су постали равни словенски народи, они то причају овако: Био један отац, па имао неколико сино_ва. Једном је било име Србин, другом Рус. трећем Ч6х,нр твртом Хрват и т. д. сваком сину даду по једно име ког словенског народа. Затим надовежу даље, све сљ речима лаким и равумљивим, па на послетку заврше причу с радошћу што су тако лако представили деци ову тешку ствар. Разуме се, деца упамте ово речи и на захтевање испричају све од краја до на крај. — Други опет, тумачећи рачунске знакове, сматрају да је механизам кад деци кажу: «знак је множења положен крст (х)» С тога они веле овако: ««Велики» људи не пишу реч пута, већ мећу овакав знак: х. Оваквих примера, могло би сеи сувише навести. Сви они јасно казују како се из претеране ревности према разумевању стварају накарадни појмови, што је горе и од најгрубљег механизма.» Сви бољи учитељи туже се како им ученици лако забораве историјске догађаје и остало што је у школи називано на најпростији и на најлакши начин. Овај неуспех у настави по нашем мишљењу долази отуда, што

је данас и сувише овладало оно: «кажи својим речима».

Ово може бити тек онда, кад дух стекне многе идеје, + у _псто време и што ошширнији речник. Учитељи се труде да створе код ученика, идеје, па да те идеје изазивају речи. Ово је свакојако погрешно. Деца не могу сама стварати идеје, или тачније, деци се пдеје казују. Докле памте речи, дотле ће памтити и ту унесену идеју; чим речи ишчезну, изчезнуће и та идеја. Према томе, догађаји историјски и остало што сеу школи казује, памтиће се дотле, докле се памте речи. "Да би се историјски догађаји дуже памтили, потребно је често меморисање,