Учитељ

300

Јесте, невоља је то кад је опстанак и хлеб везан за оцену, кад цео годишњи рад зависи од оцене добивене за оно неколико сати испита И онда човек мора, правдати учитеља што тако чини. Зар не би и сваки други чинио тако: Професору је сигурна повишица, па макар му ђаци ништа не знали. Он се често рачуна у добре и одличне професоре и кад му половина, ђака има двојке и јединице и кад на пр. од 50 ђака само десетак пређу у старији разред Чиновнику судском, полициском и другима довољно је да увек пред њим буде пресавијен табак артије, кад уђе секретар или начелник, тек да га види на послу; а чим изађе старешина, може се читати и какав роман или бар подлистак званичних но“ вина. И опет унапређење иде, класице и повишице ка“ пљу. А кад би свима њима долазио какав ревизор да прегледа годишњи рад, да бележи оцену за тај рад, и да од те оцене зависи плата — ту не само да би било абрке, као што је Гогољ лепо нацртао, у овоме «Ревизору.» него би пред тај испит све њему чотчињено горе пропиштало, него што то буде у основној школи.

Елем, кад се ствар овако посмотри, онда видимо, да учитељ, ако није бољи, није за цело гори чиновник од других, ма да би се нашло доста њих, који би му се слатко подемехнули за оно издирање и претеран рад пред испит. И с овог гледишта, не бих могао учитеља кривити,

Али. да ли је право и поштено, рад свога леба мучити друге; За свој опстанак можемо мучити себе, али рад свога хлеба, терати децу да се гуше у школи и да немају одмора ни онда, кад их природа себи зове, и кад здравствени обзири заповедају — то опет није право. Јесте истина, да је у природи свуда борба ва опстанак и она се правда донекле; али рад учитељеве петице, да се муче 30—50 и више ђака — то опет није право. И ту је учитељ крив. Све олакшавајуће околности не могу га извинити, јер опет на крају крајева излази да