Учитељ

310

му дало способност и жељу да проводи здрав, срећан и моралан живот.

Ову одредбу износимо као нешто, што се тек само у неколико приближује ономе, што би сви могли да усвоје. Односно остварења те идеје разни мислиоци, без сумње, веома се јако разилазе, према њиховом поимању човекове природе и његовог задатка. Тако, пристадици хритћанског учења о будућем животу најважнија ће ствар бити развитак оних релиђијозних наклоности и осећања, вежбање којих сачињава виши задатак човеков и непосредну спрему за вечни будући живот. Признајући потпуно факт, да релиђијозна веровања, могу јако да измене. човеково поимање цељи васпитања и релативне вредности појединих његових страна, дужни омо признати, да су на практици васпитачи, чији се теолошки погледи потпуно равилаве, сагласни односно главних црта васпитања у ономе, што се тиче чисто човечанске стране. васпитања.

А сад две речи о обиму наше одредбе. Пре свега. цељ је васпитању, по нашем мишљењу, не толико да саопштава знања, колико да развија способности. Другим речима, васпитање (едисаноп), као што нам казује: и сама етимологија речи (латинско едисеге) треба да развије душу ињене разноврсне способности, не ограничавајући се простим нагомилавањем нових знања. То. се често наводи као разлика међ васпитањем и образовањем,. Али реч образовање (азтисПоп, латинско 118 иете) садржи у себи појам о томе, да бе гомила. знања, доведе у неки ред тако, како би образовале једну срећну целину; и узето у том смислу, образовање у суштини не противречи васпитању. Духовне способности изази-. вају се на рад и снаже се само процесом придобијања, внања, и, на тај начин, васпитање достиже своју цељ среством образовања, У осталом, васпитач може обратити ве– ћу пажњу или на васпитни резултат својих радова — на. име на то, да његов васпитаник задобије способност по-.