Учитељ

334

јим кућама. — А саветима такођер морамо утицати и на пут од куће школи.

Често сам пута виђао, а и зи сигурно, како мирно и без ларме иду ученици из овд. евангелске школе, и то кроз цео Београд, и то више пута без великог надзора. Таквог начина код наших пак учитеља не видех нигде, до тек ове школске године код учитеља Јове Лазаревића. Тај се састоји у овоме:

Кад се сврше школска предавања, ученици се одмах ва изласку уреде све два и два (ако је потреба и на две стране, кад има ученика, који долазе с лева и десна у школу). Кад то буде готово, ученици полазе кући и како који дође близу куће одваја се, а његово место заузима други. И то тако "траје док већ не остану два или једав ученик. — То је такођер врло нужно и за сеоску децу, чије су куће доста удаљене од школе,

У почетку ове практике разуме се, да је важна пажња учитељева, ито у почетку чешћа, а за тим пропустити два-три дана, па опет изненадно поћи за њима и посматрати их. Неуредне на том путу у школи казнити. Кад ово ђаци науче, онда ће већ сваки свога друга знати, и право ће кући ићи, а неће застајати по улицама и отуда грдње добијати и они, а преко њих и ми.

И за ученике из евангелске школе учитељ се по који пут крене и иде из даље за њима и посматра им ред. Оваква је практика по његовом причању заведено у већини школа у Немачкој. Заведимо и ми, а то је бар "лако. Пробајмо па можда не ћемо жалити труд, који на то уложимо.

Побројах неколико сметње у школама. које су по мом мишљењу најважније и најосетније, које ако се не почну лечити, многим ће учитељима, шкоља из године у годину запрнити, борећи се поред толиког рада и са толиким сметњама.

Ако их не можемо, што и није могуће, са свим и у један пут уклонити, а ми их сигурно својским радом