Учитељ

350

у сваком погледу диван. За све време док смо пролазиљи кроза-њ, у свести нам беше песма : „Маргита девојка и Рајко Војвода.» Има, момената када човек пева без грла. Ту су слике, ту је мелодија, ту је чак и тајанствени глас, само су уста нема.

Свему овоме дивна, села даваху још више дражи. Као оно лабудови бели кад се растуре по води, тако исто и чиста сремска села. изгледаху на овом пространом и зеленом платоу. Овуда се огледа правилност и уредност. Њиве су правџиане и у потпуном реду: села ушорена, а куће, без мало, једног истог кроја. Свако село има своју цркву. Цркве су лепе и свака има свој тороњ. Кад погледате у даљину, десно или лево, видите на разним тачкама овога зеленог мора, велике беле лађе са високим катаркама, То су вам села и цркве. Као оно пилићи што се прибију уз матер своју, тако су и куће ових села прикупљене уз своју цркву. Обично су две цркве; православна и католичка. И сам њихов међусобни положај сведочи да су непријатељски расположене једна према. другој.

У Нови Сад стигосмо у 85, часова. У њему смо провели до 11 часова. Пролазећи кроз варош и нехотице смо обраћали пажњу на Фирме. Тај се посао намеће човеку кад дође у непознато место. Ми смо пак имали нарочитог интереса да на ово обратимо пажњу. 'Ово посматрање није нам оставило пријатне утиске, јер на све стране морасмо ломити језик читајући српска имена на маџарском језику. ·

Око 10 часова дознамо, да лађа иде само два пута преко недеље у Бечеј, и да ћемо с тога морати продужити путовање на колима. Распитујући за кола, дознадосмо да се и неки новосадски учитељи спремају за Бечеј. — Одмах се упутимо школи, да потражимо сапутнике. Баш тада беше избор кметова. Кандидационе листа беху растурене тамо амо по прозорима школским, а у непосредној близини застадосмо пеколико људи. Ко може други бити близу кандидационих листа до учитељи — помишљали смо ми. И, доиста, нисмо се превади: то беху учитељи. Представисмо се, пи том приликом упознадосмо т,г. Ђорђа Милијћа, Јову Марића и Љу-. бишу Михаиловића, учитеље новосадске (6 њима закључисмо да пођемо у 11 часова, Тако је и било. Погодисмо кола и у заказано време дођемо пред Ајмашку цркву. Ту нађосмо познанике већ спремне и кренусмо се.

Кад изађосмо из Новога-бада уђосмо у непрегледну бачку равницу. Као оно бескрајно платно, тако се ова равница разастираше пред нама, десно и лево од нас. Г. Марић беше у нашим колима. Он нас је пријатно забављао, причао нам о приликама тамошњим и показивао нам села која беху растурена по хоризонту.