Учитељ

864

гојевића, учитеља, те тиме одали достојно уважење учитељима, давши могућности да се и на томе најмеродавнијем месту чује и и њихов глас у корист школе и народпе аутономије.

Ово је у главноме рад Бечејске Учитељске Скупштине. Нама није било могуће да прибележимо све у појединостима. Навођено: је још разлога, који су поткрепљавали донесене резолуције, али их ми нисмо могли прибележити. Од свију говорника најбоље су се одликовали г' г. Јован Благојевић и Мата Косовац. Они су били спремни да одговарају на постављена питања. Као што се види, из овог извештаја, говорника није било много. Узрок је томе тај, што су се многи устручавали, желећи да. чују старије другове. Било је љули врло спремних, које смо ми имали срећу упознати, али се нису хтели истицати. Ово устручавање није потицало отуда што би се плашили пребацивања с ове или с оне "стране, већ што су сматрали "да скупштина није средина у којој сваки појединац ваља да изнесе своју систему и да је грчевито брани. Окупштани је задатак да истакне оно што је опште, оно до чега је већина дошла својим искуством. У нас се полази са друге тачке, У нас се мисли, да је скупштина нека врста Форума где се системе исносе као еспап. Ову „неугодну слику наше скушштине врло јако шатира и то, што многи говорници неспремни улазе у дискусију истакнутих питања. У овоме правцу предњаче млађи људи. У нас се још мисли да се уздравим разумом“ даје све постићи. Искуство признатих људи у нас има Мало вредности. Отуда и долази то, што ми обраћамо мало пажње страној литератури. Сваки од нас тежи да буде свет за себе.

На завршетку овога извештаја да изнесемо још неколике сли-

чице које смо при повратку из Бечеја стекли.

Из Бечеја смо се вратили 6. Апрала око подне, Путовали смо Тисом. Наши сапутници беху г. г. Никола и Светозар Брашовани. Они су нам објашњавали појединости које смо путем наилазили. Близу Титела угледасмо једну калварију. Г. Светозар Брашовани рече нам, да је на том месту, где је сада католичка, калварија, била борба. под Книћанином. Овај дичан споменик српског јунаштва изгубљен сада лежи под католичким крстовима. Да се земља проломила на томе месту. овај српски споменик не би отитао у већу бевдну, него што је отишло под крстовима калварије. Који би тај Од православних био који би се са веселим срђем успео на калварију па да каже: „Ово је нашо« 7 И када годинама Српче обилази |