Учитељ

489

Усамљени српски манастири, па и они опљачкани, који још заостадоше непорушени, замијенише у неколико српске школе, они примаху српску ђецу, жедну науке, у крилу свом са онаком љубављу са каквом их примаше велики учитељ Исус Христос, они их и напајаху. Српски Манастири бијаху једини глас Српски из којих се чујаху оне ријечи Спаситеља:« Оставите дјети приходити ко мње таково бо јест царство Божије.“ Српски манастири бијаху српске школе а српски калуђери и попови бијаху српски учитељи Српски манастири бијаху расадници, не толико великог знања, колико велике љубави к роду своме паћеноме. Они су народ у вјери и у надежди чували и држали, а народ је њих зато поштовао чувао и помагао. та узајамност достигла је велике хвале, великог признања и великог поштовања потомства, а они су то заслужили у пуној мјери «Душмани наши кивни и злобни,“ све чињеше да нас нема али Срби опет живи остадоше. У мјесто војвода некад, који су Србију на далеко прославили, сад се јављаху Хајдуци, на тај живот силом грубом наћерани, ђе видимо често и цијеле Фамилије па и старог Новака са сином младијем Грујицом и делијом братом Радивојем, што заиста није било од воље, већ од праве

_ муке и велике невоље. Турци у Босни, Турци у Ерцеговини, Турци у Сријему, Бачкој и Банату, од којих сријемка ђевојка онако горко плакаше и кунијаше, Турци у Арбанији, Турци у Македонији, Турци у Солуну ђе се давно Дојчин разболио и ђе љегова сестра и данас још тражи и чека братске заштите, Турци у Србији и Старој Србији, па ено их и у Црној Гори ђе бијаху, од којих Владика Његуш онако горко нарицаше:

«Некршћу се горе усмрђеше, »Мунар дуби на крст раздробљени,“ »Не остаде крста од три прста.“ „Мала ли је жертва сва Србија, »Оа Дунава до мора сињега«“.

У оваковим чемерним приликама затекао је 19 вијек цио Српски народ. А зашто је то тако све било, лако је погодити Нестало је на управи славних Неманића, био је мали број Обилића, док је на против растао број Бранковића међу властелом, чија је моћ пресудна била. Проклети да. су!

Српска књига и ако је у том времену заузимала доста угледно мјесто, према осталим државама, опет је за посљедице била чедо у повоју; а да је боље стојала од многих других држава, то нам сведоче најбоље закони Душанови написани и утврђени у Скопљу, животопис српских краљева и Царева од Архијепископа Данила.