Учитељ

ВЕСЕЛА А. МИЛОША ВЕЛИМИРОВИЋА,

СВЕШТЕНИКА,

А-ОГ АВГУСТА У САБОРНОЈ ПИРОТСКОЈ ЦРКВИ, НА ПАРАСТОСУ, КОЈИ ЈЕ ДАВАЛА СЕДМА УЧИТЕЉСКА ОКУПШТИНА СВОМЕ ДОБРОТВОРУ пок. Јов. ГАВРИЛОВИЋУ.

ан=

«Ви ЈЕСТЕ СОЛ ЗЕМЉИ, АЦЕ СОЛ ОБУЈАЈЕТ, ТО ЧИМ ОСОЛИТСЈА“ Браћо Учитељи!

Вјекови прођоше и у вјековима страшни догађаји збиваше се над Србијом, Српским народом, Српском школом и Српском Црквом.

И Косово би, и опушћеше дворови царски и они у Призрену и ови у Крушевцу, и они у Омедереву: а силан Синан паша гори српске светиње. Он изгоре и Св. Саву, и сила турска притиште пространо Царство Душаново, царство свог времена првога реда — Царство српско.

Турадија притиште и крваву дољну Зету а скоро и горњу. Све опушће, али надање, оно не опушће. и ако «Душмани наши, душмани кивни и злобни, све чињеше, да нас нема, али Срби не умријеше.

Од силног царства Душановог на свршетку 17 вијека, немаше ништа осим развалина и оних 500 Момчади са пет пута још толико дома. Силна Српска држава на овај сиротни број бијаше се спуштила при свршетку 17 а у почетку 18 вијека. Државе нестаде нестаде Царства Српског нестаде и господства; све српско изгубљено осим надања, а „Душмани наши, душмани кивни и злобни,“ „све чињеше да нас нема, али Срби опет не умријеше.

Тада и Српских школа нестаде, јер и њих Турци нешто порушили а нешто изгорели бијаху, те и оне исту судбу са државом понијеше и упоред претрпљеше; Душмап: све сатрше што могоше, она остаде.