Учитељ

СПЕНСЕР И КАНТ 0 МОРАЛУ. ·

НАПИСАО 1. ОБОЛЕНСЊИ. (ПРЕВОД С РУСКОГ)

— мал

Ш.

А сад да се вратимо Канту. |

Он је покушавао да у разуму културног човештва нађе онај виши морални критеријум, услед кога у нашим очима постају морални или неморални поступци, који су њиме условљени. Тај је критеријум он нашао у свом _ чувеном правилу, које смо напред поменули, и које — | "кад га другим речима кажем) — значи, да ми као мо- “ рална правила сматрамо она, за која можемо пожелети да постану општи закон. То значи да смо дужни да радимо онако, како би поступали према самима себи и према својим најближима. А то је готово то исто, што. и правило «желим другоме оно, што себи желим» или. «љуби ближњег као себе самог.» )

1) Овде се јавља питање, да ли Кантов морал, искључујући 066ћања из области морала, противречи оном јеванђелском правилу, које. балн осећања тражи, заповедајући да «љубимо.» На то одговара сам | Кант, на 88 и 89 страни своје «критике практичког разума.» Он вели «заповест: љуби Бога више свега и ближњега свог као себе самог» излази као закон, «заповеда“ љубав не дозвољавајући да она буде начело то добровољном избору.» #

Даље он продужује: «али љубав према Богу и немогућа је као осећање наклоности, с тога, што он није нити може да буде предмет : осећања.» Значи, да заповест о љубави према Богу налаже управо. утачно вршење његових заповести.» Али у том случају је јасно, дам | заповест «љуби ближњег као себе самог» захтева не љубави као наклоности, пошто се не може заповедити да према неком симпатишемо .