Учитељ

517

Потребно је да опет напоменемо, да Канту тој заповести види идеал, «коме смо дужни да се непрестано приближујемо у нашим безбројним покретима,» ма да га никад не достижемо. А кад би ма кад постигли то да све људе волемо потпуно као себе саме. онда и заповест у том смислу не би била потребна. Значи дакле да све дотле, док радимо по тој заповести, ми још не радимо по непосредном осећању, већ свесно приморавамо себе — у неколико — на такав рад. А кад се достигне тај гдеал, то већ није обична моралност — то је «светињиштво», нешто чиме се одликују само «необични» људи, изузетци од правила.

Из свега овог очевидно је, да Кант није одрицао живот по алтруистичком, живот по љубави, као што то. Спенбер мисли, већ је он у томе видео само идеал, светињиштво (док Спенсер за идеал сматра — стање апеолутног алтруизма, никаква брига о себи самом). Али Кант је сматрао, да је стање светињиштва виша стадија, но што је стање обичне наравствености; у том стању никаква наравственост већ није ни потребна, јер сви морални закони нужни су само дотле, док је потребно да сами себе принуђавамо на вршење 'морала. Кад већ није потребно то самопринуђавање, кад већ човек дОстигне ступањ светињиштва, он већ није више наравствени већ свети човек, и дела његова нису наравствена

(а ако љубави већ има, онда није нужна заповест), већ да та заповест маже само значити: «тачно врши сваку дужност према ближњему.» Али, и поред тога, захтев «уби ближњег“ има, своје нарочито значење он нам иставља идеал, т. ј. тражи да се што већма приближимо оном узвишеном стању, коме непрестано треба да тежимо.» Достигнуће тога идвада, т. ]. стање, када човек добровољно и с потпуном преданошћу врши све моралне законе, значи да код човека нема могућности ни да се појаве жеље, које би га покретале да више или мање не врши писте законе. Ако пак постоје такве жеље, већ је потребна свесна принуда себе самог, потребно је да се нека осећања своја поднове на жртву, т, ј. морални закон се не врши потпуно добровољно. Према томе, пошто такво стање могу да достигну само идеална бића, светиње, то за нас обичне људе живот остаје под моралним законом.