Учитељ

518

већ света. Кант у садашњем људском стању види само известан ступањ. На стр. 90 он вели: «Морални ступањ на коме се човек налази, то је уважавање наравственог закона.» Из тих речи, а исто тако из речи мало час поменутих (да је такво стање идеал, који ми никада не достижемо, али коме непрестано треба да тежимо) излази, да, је Кант и у моралној области видео онај исти закон развитка, који је видео у осталом свету.

Т. ]. он је еволуциониста, и то — на жалост — дослед_нији и научнији, но и вам Спенсер. Ми велимо «научнији» не ради пусте хвале, већ да би тиме објаснили један позитивни Факт. После Спенсерове етике јавила се маса, чисто научних радова по истом предмету, и сви су они више мање сагласни у тој одредби, да је етика само један облик контроле над владањем човековим. Вунт н. пр. у свом чувеном делу овако одређује право и морал

у области права контрола над нашим владањем врши се споља, од стране државе, док међутим у области морала контрола је та унутрашња, т. ј. ми се сами старамо, да наша дела буду у сугласности с моралним законом. Ово ново потпуно научно гледиште близу је Кантовском; и са свим се разилази са Спенсеровским. Спенсер уништив границе наравственог и одредив да је то делање по осећању, унео је тиме у област морала чињеницу, која је ван контроле унутрашње. У самој ствари, ако ја добро радим по осећању. онда ми већ није потребно себе контролисање; алиако је у стадији наравствености вужно себе контролисање, онда је јасно, да је делање _по осећању већ изашло из те стадије и саставља особену област, вишу у процесу еволуције (као што је н.. пр. стање светињиштва, по Канту). Тек свакојако, у тачној класификацији то нв треба, мешати једно с другим. Тако и ради Кант, и с тога је његово поступање тачније, научније, но Спенсерово. Спенсера веома изненађује и чуди се томе, како то да цела серија добрих радња (по непосредном осећању) не улази у област мо-