Учитељ

547

Један врло светао, у сваком погледу узорит пример устаоштва пожртвовања, и истрајности у овој светој борби за велику Срлеску мисао у Старој Орбији и Македонији имамо у покојном Саири Камперелићу, бившем учитељу у Призрену. |

На

Спира се родио 9 децембра 1864 г: у Призрену. Ту је свршио и основну српску школу, а за тим три разреда призренске богословије. По том је свршио још у Београду Ши Ту разред гиммназије Ти П р. богословије и четири разреда учитељске школе. Кад је свршио учитељску школу, пије ни тражио у Орбији учитељско место, но је одмах преко воље своје родбине, отишао у Тетово за учитеља. По том је био учитељ у Новом Пазару, и најзад у Призрену. Умро је 3 маја ове 1890 г. код брата и родитеља у Нишу, где је био дошао на лечење,

То је укратко обуваћен његов живот, Из опширнијег описа тек видеће се, какав је узорит Србиџ, вредан радник, и примеран патриота био покојни Опира,

Спирин отац Стојан Камперелић, био је пре занатдија, папуџија, у Призрену. Тамо је био имућан човек, а сад живи, заједно са Спирином мајком, код сипова. Спира је био шести на реду. Цела породица живела је у задрузи. Сви су били вредни, ваљани, и добри Орби. Мајстор Стојан често је имао обичај да рекне, гледајући како се деца множе: Хвала богу на његову дару. Лепо ме је бог „даривао, само ако ме подржи у животу, да децу и на пут изведем. Ја сам остао неписмен — ко је имао да ме да у школу, и где сам имао што да паучим; Али моја деца не дам да остану ћорава, код очију. Просићу са штапом у руци и торбом о рамену — а децу даћу да науче књигу! — Тако је и урадио. Сва су му деца данас писмена, и сва имају у Србији часне дужности: двојица су од њих свештеници код Прокупља, један је на ђумруку позорник, један је код кога је Спира умро, у монополу дувана у Нишу, један је пибар општински и резервни потпоручик, Спира је био учитељ, а најмлађи је вредан столарски калфа у Нишу.

Спира је провео детињство са осталом браћом у Призрену.

Други брат по реду, Ђорђе, био је већ учитељ у призренској богословији, кад је Спира био дете, Спира се је радо забављао братовим књигама, и волео је да је уз брата кад је год он што читао. Видећи 'Корђе, да дете воли књигу, стаде му показивати слике вињете и поједина велика цочетна слова у црквеним и другим књитама. Кад је видео, да дете, и ако му је мало година, почиње да